(L)E.T. oko sveta na krilima knjige
Ovako je izgledao let oko sveta iz mog kreveta (godina dve hiljade dvadeseta):
Kada je 2020. godine počela cela frka, prvo sam čitala izveštaje o obolelima i umrlima na dnevnom nivou, čitala vesti i negativne komentare na društvenim mrežama, svađe ovih i onih, a onda sam shvatila da ću, ako tako nastavim, vrlo brzo učiniti da se razbolim, pa sam rešila da čitam nešto što će me, bar na kratko, odvesti van granica karantina (a da ne moram da plaćam pcr).
Iskoristiću mudro ovaj period, mislila sam – uštedeću malo novca, pokriću sve minuse, vratiti kredit, posvetiti se zdravlju i svojim hobijima, napisaću sveee što sam planirala na blogu, o svim putovanjima i dogodovštinama od-vremena-pa-do-sad…
Aaa-ha-ha-ha-smeje-se-sadašnja-ja-prošloj-naivnoj-ja!
Moje zapušteno čedo, moj blog, zvao me je svakog dana da mu se posvetim, da mu uputim par reči, nahranim ga novim tekstovima, da mu obrišem spam poruke i apdejtujem plaginove, ali ja sam samo pasivno konzumirala filmove, serije i knjige i nisam imala snage za stvaranje.
Pretpostavljam da je to jedan od simptoma depresije, mada možda je samo lenjost, ne znam – pokušavam već godinama da istražim koji su to mehanizmi koji vode do odlaganja svega što želimo da radimo
– ali i to večito odlažem –
verovatno neka kombinacija perfekcionizma i lenjosti…
Procrastination, što bi rekli Englezi.
Kupila gomilu materijala za slikanje i pravljenje svega i svačega, zanosila se da počnem neke online kurseve, počela da učim japanski – oblepila celu sobu hiraganom, katakanom i oprezno se upustila u doživotnu avanturu zvanu učenje kanđija, ali na kraju je svaki dan tako brzo prolazio – te onlajn, te oflajn časovi sa učenicima, spremanje ručka, sređivanje kuće i dok se okreneš – veš koji si pre neki dan širio je opet prljav, prašina koju si pre neki dan brisao se ponovo pojavila i 2019. deluje kao daleka prošlost zakopana u protekloj deceniji.
Pokrila je prašina.
Na neku foru sam, po povratku iz Indonezije, u septembru i oktobru 2019. uspela da nabacim 15 (slovima: petnaest) kilograma, a onda, tokom te zime još pet, pa sam karantin dočekala sa dvadeset kg viška na već starih dvadeset kg viška, u prevodu = u karantin sam ušla sa 40-45 kg viška, i, pošto mršavim samo kad putujem, nisu vredele ni dijete, ni svakodnevne šetnje po 5 i više km duž iste dve ulice u selu Dolovu, čak ni bežanje od pasa koji bi me pojurili!
Dobro, uspela sam malo da pokrijem račune, ali tek toliko da se približim dozvoljenim minusima, jer sam odjednom dobila novu maniju: postala sam bukoholik! Svakodnevno sam naručivala knjige – knjige na srpskom sa sajtova naših izdavačkim kuća, knjige na engleskom uglavnom sa sajta https://www.bookdepository.com/, jer im je dostava besplatna (za razliku od Amazona, gde je dostava ponekad nekoliko puta skuplja od cene same knjige)
Gde sam sve putovala
dok nisam putovala:
1. Kairo, Egipat
Zamalek, roman o kismetu – Dejan Tiago Stanković
Kad bi kamen koji pada imao svesti,
on bi držao da je njegovo padanje
rezultat njegove slobodne volje.
(Kostin epitaf)
Roman o kismetu (sudbini), nekako se, sudbinski, stvorio u mojim rukama baš u trenutku kada sam otkrila da, zbog sveže preležane korone, pcr test može da bude i dalje pozitivan i rešila da ne rizikujem jer bi mi propala avionska karta i sve što bih unapred morala da rezervišem.
A i mrzelo me da se mlatim.
Lakše je bilo ušuškati se u ćebe i pustiti da me pisac koga odranije pratim na fb-u, svojim prepoznatljivim stilom vodi kroz nepoznate, prašnjave ulice i tajne prolaze, polako mi predstavlja nove ljude, a i nove reči i izraze kroz svojevrsni rečnik Egipta i arapske kulture uopšte, i da me, neprimetno, kratkim crticama i pričama o različitim stanovnicima ovog ogromnog grada, istoriji i običajima, uvuče u roman koji podseća na triler.
Preporučujem da je pročitate, bilo da je to pre, posle ili za vreme posete Egiptu (a i u slučaju da ne planirate na tu stranu) i da vidite Kairo iz perspektive njenih stanovnika, imigranata, iz ugla žene:
,,Prema statistikama, Kairo je možda najgore mesto na svetu da se bude žensko”,
ili iz ugla Skandinavaca:
,,Precizno rečeno, Alisi je tamo smetalo baš sve: i buka, i zagađenost, i gužva i galama, neozbiljnost u poslu, neznanje, saobraćaj, zatucanost, ali pre svega odnos prema ženama…. Kosta joj je govorio: Egipćane i Skandinavce veže to što su biološki ista vrsta sisara i što žive na istoj planeti. Sve ostalo je drugačije.
Estoril nisam čitala, eno ga, čeka trenutak kad će uspeti da se progura kroz masu i uskoči mi u šake 🙂
2. Indija
Ministarstvo neizmerne sreće – Arundati Roj
Od ove knjige je počela moja čitalačka faza u novijoj istoriji.
Dugo sam krizirala (otprilike od kad postoje društvene mreže) i nikako nisam mogla da se koncentrišem, gubila se između redova, uvek sam imala utisak da sam umorna i da jedino za šta imam snage i koncentracije jeste da skrolujem…
Tokom školovanja sam baš uživala u čitanju (ne mislim toliko na lektire, koliko na knjige koje bih sama izabrala i čitala, najčešće tokom raspusta), ali se onda desio internet i sve poremetio.
Boga malih stvari smo čitali na fakultetu i to mi je tad bila jedna od omiljenih knjiga. Iako sam zaboravila detalje, i dalje me zapahne neki mirišljavo-smrdljivi lepljivo-vlažno-prašnjavi osećaj kad god pomislim na tu knjigu (imam je, pa ću je nekada ponovo pročitati, da ne bi ostalo sve na lepljivo prašnjavom osećaju).
U svakom slučaju, zbog Boga malih stvari sam imala velika očekivanja od Arundati – očekivanja koja ne mogu da kažem da je izneverila, već je meni bilo teško da pratim dešavanja zbog nedovoljnog poznavanja sukoba između Indije i Pakistana i njihovog međusobnog odnosa i prošlosti, kao i zbog velikog broja prilično bledunjavih likova koji jure kroz knjigu iz jednog mesta čije ime ne mogu da zapamtim do drugog, iz revolucije u rat, iz javne kuće do groblja, gde se nastanjuju i žive – tu, na periferiji života, izopšteni od društva, na granici između sveta mrtvih i sveta živih.
Negde oko polovine ove knjige od skoro 500 strana, prekinula sam čitanje i bacila se u mini istraživanje na internetu, čitala i gledala snimke na yt o neredima u Kašmiru, pogledala gomilu njenih govora i tek tad sam bila u stanju da koliko-toliko razumem ovaj kompleksni roman, i da ponovo shvatim koliko poštujem ovu ženu koja nekako ima dara i za magiju, prelepe opise i rečenice, liričnost, ali i za otpor, borbu i angažovanu umetnost.
Predivan spoj ženskog i muškog principa, ne znam kako bih to drugačije opisala.
Sledeće što planiram da čitam su njeni eseji, pošto knjige piše jednu u dvadeset godina.
3. Skriveno ostrvo u Mikroneziji
The People in the Trees – Hanya Yanagihara
Ne sećam se kako sam otkrila ovu spisateljicu i koliko mi je bilo potrebno vremena da zapamtim i pravilno izgovorim njeno prezime, ali znam da sam prvo pročitala ovu knjigu koju je pisala čitavih osamnaest godina, a onda A Little Life, njenu drugu knjigu od 815 strana koju je napisala za svega osamnaest meseci i koja ju je proslavila.
Hanja Janagihara je rođena u Los Anđelesu i čitavu mladost je provela seleći se sa svojim roditeljima – živela je u Teksasu, Njujorku, na Havajima u nekoliko navrata i u Kaliforniji, da bi poslednjih dvadesetak godina za svoj dom izabrala Njujork, grad u kome žive junaci njenog drugog romana.
Posle višemesečnog bivstvovanja u njenim knjigama, shvatila sam da će mi baš nedostajati njen stil pisanja i veština da pokrene prilično burne emocije, kao i da učini da se u mislima uvek vraćam na teme i etičke dileme koje pokreće, tako da me je baš obradovala vest da je u januaru objavljena njena treća knjiga po imenu To Paradise i naravno, morala sam odmah da je nabavim.
Pa ipak, uprkos svemu tome, ne mogu da kažem da preporučujem njene knjige.
Zašto?
Da treba da biram jednu reč za ove dve knjige, bila bi to reč INTEZIVNE.
Možda bi nekome bile previše mučne, nasilne, nemoralne, teme koje obrađuje sigurno mogu da utiču na mentalno zdravlje, tako da nisu za svačiji stomak, odnosno glavu.
Pisana u vidu memoara mladog lekara, sa fusnotama koje su dodate od strane njegovog asistenta i koje znaju da se razvuku i na nekoliko strana.
Knjiga počinje odlaskom naučnika Nortona Perine na daleko ostrvo u Mikroneziji gde je pleme koje nije imalo nikakav kontakt sa civiliziacijom otkrilo da konzumacija mesa određene vrste kornjače pomaže produžetku životnog veka i do tri, četiri puta, s tim što se telo dobro očuva, ali um propada, pa se ti najstariji ljudi pretvaraju u neku vrstu zombija koji bauljaju prašumom i zadovoljavaju najbazičnije animalne instinkte.
Norton se vraća u Ameriku, pa u nekoliko navrata ponovo odlazi na to ostrvo, u međuvremenu objavljuje rad i dobija Nobelovu nagradu.
Svaki put usvaja na desetine dece iz plemena kojima omogućava život u civiliziaciji i školovanje, da bi na kraju bio optužen od strane jednog od učenika za pedofiliju.
Kao inspiracija za Nortonov lik poslužio je drugi naučnik koji je odlazio u Papua Novu Gvineju da bi istraživao bolest mozga za koju se ispostavilo da je posledica kanibalizma. I on je, kao Norton, usvajao decu i bio optužen za napastvovanje.
Knjiga je zanimljiva sa antropološke strane, ukazuje na problem eksploatacije od strane ,,superiornijih” belaca i pokazuje kako se jedan narod, naseobine i običaji menjaju kada ih otkrije i preplavi masa radoznalaca, otvara mnoga (moralna) pitanja i dileme i čini da posle svakih desetak strana zastaneš i razmisliš.
Međutim, zbog eksplicitnih opisa i škakljivih tema incesta i pedofilije, nije za svakoga.
4. SAD
~ Njujork
A little life – Hanya Yanagihara
Iz potpuno istog razloga ni Little Life nije za svakoga.
Mali život je veliki (i prilično kontroverzan) roman o prijateljstvu, odrastanju, seksualnoj orijentaciji, bolu i samokažnjavanju, mentalnim problemima i mnogim tabu temama koje autorka ponekad, stiče se utisak, samo vadi iz rukava i dodaje na već prilično upečatljive i provokativne teme, da to u nekim trenucima deluje kao da je samo sebi svrha…
Sećam se neke mlade buktujuberke koja kroz plač uzvikuje: Zašto ovakva knjiga mora da postoji?!
Ako neko vidi ovo kao izazov, slobodno pročitajte, pa javite šta mislite, ja neću dalje da spojlujem.
U svakom slučaju, Hanja je fantastičan pisac i ove dve knjige nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
Štaviše, Little Life je mnoge oborila na pod sa kog nisu mogli od grcanja i plača da ustanu danima.
Na mene nije imala toliko dramatičan efekat, ali da je teška i preteška, definitivno jeste, i koliko god ulaziš u celu priču sa tim predznanjem da je teška, ipak će u nekom delu da te sačeka neki detalj, neka situacija ili rečenica koja će ti zastati kao ogromna knedla u grlu ili kamen na grudima i danima nećeš moći da se otreseš tog osećaja.
~ Iz Njujorka nastavila turu po Americi:
Svet po Garpu – Džon Irving
Morala bih još jednom da pročitam ovu obimnu knjigu i podsetim se, da bih sa sigurnošću mogla da tvrdim da mi je jedan od omiljenih romana, ali ono što je sigurno je da me je Džon Irving osvojio još na samom početku, gde opisuje vrlo uvrnute okolnosti pod kojima je Garp začet.
Naime, Garpova majka, Dženi Filds, devojka koja je za to vreme imala prilično avangardan i nekonvencionalan pogled na svet, želela je dete, ali nije želela muža, te je iskoristila vojnika o kome je kao medicinska sestra vodila računa i koji je zbog povrede ležao bespomoćno, nepokretan i za ozbiljnim oštećenjem mozga.
Povreda je kao posledicu imala to da je jedina reč koju je vojnik (Dženin -nazovi-donor) konstantno izgovarao bila: Garp. Garp. Tako je dete dobilo ime.
Te lude okolnosti su stvorile život koji može da bude sve, samo ne dosadan.
Garpov svet je pun kontadiktornosti, tuge, mračnih momenata i ekscentričnih, suludih elemenata, ali je sve ispričano tako inteligentno i duhovito, da nemaš osećaj težine dok čitaš.
Pisac prelazi mnoge granice za to vreme i ruši mnoge tabue.
Ovo je priča o odrastanju, ali kao neki Dikens na drogama.
David Koperfild u zemlji čuda.
Svet po Garpu je vrlo bitna knjiga koja se bavi temama feminizma (a pisao je muškarac), slobodne ljubavi, roditeljstva, smrti, kreativnog procesa, pisanja i načina građenja likova, sadrži celu jednu knjigu unutar knjige.
Preporučujem!
A Visit from the Goon Squad – Jennifer Egan
Knjigu mi je, pre mnogo godina, preporučio neko kome spada u omiljene, ali ja nekako nisam uspela da pohvatam konce, da li zbog neobične narativne strukture ili toga što nisam imala koncentraciju da propratim u kom se vremenu dešava ta konkretna priča i kako je povezana sa prethodno pročitanim… čini mi se da sam na kraju i ispreskakala neke delove.
Ukupno ima trinaest priča ispričanih iz nekoliko perspektiva – tu su Saša, mlada kleptomanka, osvrt na njenu problematičnu prošlost i poroke, Beni i Lu, nekad članovi benda, sada muzički producenti, koji se prisećaju svoje pankerske mladosti koju su izdali zarad profita, tu su njihove porodice i ljubavnice…sad se više ni ne sećam, jer sam čitala pre dve godine.
Možda ću joj dati drugu šansu nekad, ipak je Frenzenu otela Pulicera.
Čitala sam je na engleskom, ali kod nas je, zbog osvrta na protok vremena, prevedena kao Vreme je siledžija.
5. London
Saturday – Ian McEwan
Radnja ovog romana dešava se u jednom danu (pogodite kom!), kada glavnog lika, uspešnog neurohirurga, pre zore budi neka neodređena uznemirenost i na prozoru ugleda vatru na nebu za koju nije siguran da li je kometa ili zapaljeni avion.
Radnja se dešava u Londonu, 15. februara 2003. godine.
U toku tog veeelikog dana opisanog na par stotina strana – spolja imamo demonstacije protiv rata u Iraku, banalnu saobraćajku iz koje proizilazi sukob sa osobom sumnjivog mentalnog statusa, a u isto vreme pratimo unutrašnji život i doktorove misli o ljubavi, ratu, smrti, muzici, poeziji.
Sve što znam o ljubavi – Doli Olderton
Ako ste devetnaestogodišnja devojka (ili se tako osećate), volite da sa svojim drugaricama razglabate o momcima i nalivate se alkoholom, onda je ovo knjiga za vas.
Ima neki Bridžit Džouns vajb, šta znam.
Meni je poslužila za ubijanje vremena i osvetljavanje prostora, odnosno mračne autobuske stanice u Kovinu, dok na kiši, posle popodnevne smene u školi, čekam kombi za koji ne znam da li tu staje ili ne (pošto je Jugoprevoz otišao pod stečaj pa nije bilo dozvoljeno autobusima da pristaju na perone).
Ovo navodim da bih dočarala koliki je minimum koncentracije potreban za čitanje ove knjige.
Ili, što bi Elizabet Gilbert rekla: ,,Mnogo mi se dopada”.
Ili Daily Telegraph: ,,Vrlo zabavno”.
Molim lepo. Kratko i jasno.
6. Južnoafrička Republika
Born a Crime: Stories from a South African Childhood – Trevor Noah
“Nelson Mandela once said,
‘If you talk to a man in a language he understands, that goes to his head.
If you talk to him in his language, that goes to his heart.’
He was so right.
When you make the effort to speak someone else’s language, even if it’s just basic phrases here and there, you are saying to them,
‘I understand that you have a culture and identity that exists beyond me.
I see you as a human being”
Preslatka, duhovita i živopisna autobiografija ovog simpatičnog stend ap komičara i voditelja koja se najviše fokusira na njegovo detinjstvo u Južnoafričkoj Republici za vreme aparthejda i probleme sa kojima se svakodnevno sretao zbog činjenice da je melez, pa samim tim nije pripadao nigde.
Sam naziv knjige Born a Crime ukazuje na to da je samo njegovo rođenje smatrano zločinom, jer je posledica zabranjene veze između crnca i belkinje.
Topla knjiga iz toplijih krajeva o hladnim odnosima i surovim uslovima života – toplo preporučujem!
7. Izrael
Iznenada neko pokuca na vrata – Etgar Keret
Izraelski pisac čiju sam zbirku priča Iznenada neko pokuca na vrata u nekoliko navrata otvarala kad odem u Lagunu i čitala priču, po priču, dok nisam odlučila da kupim sve tri knjige koje su imali.
Etgar Keret je genije kratke forme pripovedanja – sarkastičan, zabavan i paradoksalan.
Odlična karakterizacija likova, absurdne, a opet tako svakodnevne situacije u koje smešta svoje junake, kao i neke sa kojima se svako može poistovetiti.
Nadrealno, duhovito, a ipak ne plitko, sa neočekivanim krajem.
8. Hrvatska
Pogledaj što je mačka donijela – Ante Tomić
Kao što mačka donese i baci pred nas mokrog, polusažvakanog miša ili neki drugi nepoželjni plen, tako u ovoj zbirci kratkih priča život baca pred likove razne neželjene situacije i događaje i pritom obične ljude odeva u nestvarne sudbine.
Tomićev stil odaje utisak da su ove gorko slatke priče sa lakoćom napisane, a isto tako omogućava da ih pročitamo u toku jednog nedeljnog popodneva, dok nam mačka leži kraj nogu i prede.
Da bismo lakše svarili teške reči i turobne zaplete, pisac dodaje šaku humora koji se razliva po stranicama i čini da tekst bolje klizi.
9. Istanbul, Turska
10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu – Elif Šafak
U Istanbul sam odletela jednim klikom na aplikaciju za čitanje na telefonu i sletela pravo u kontejner na periferiji grada!
U njemu je ležala Lejla, prostitutka koja je upravo ubijena.
Ona me je svojim monologom uvukla u priču o svom životu i smrti, prošetala kroz svoja sećanja o odrastanju u malom turskom selu i dolasku u Istanbul, grad u koji dolaze mnogi bežeći od tradicionalnih, konzervativnih okova, sa željom da uspeju.
U tih 10 minuta i 38 sekundi, koliko je Lejlin mozak radio pošto je srce već prestalo da kuca, pričala mi je o svojim prijateljima, marginalcima, koji podsećaju na likove koje sam prethodno srela kod Arundati Roj, koje je spojila društvena odbačenost i učinila tu vezu toliko jakom da će rizikovati sopstveni život da bi dostojno sahranili svoju prijateljicu.
To je njena vodena porodica – prijatelji, koje, za razliku od krvne porodice, sami biramo ili privlačimo, i koji su joj pružili oslonac i podršku kada je krvna porodica odbacila.
Elif piše o nacionalnim tabuima, obespravljenima, kroz priču provlači istoriju i običaje, kao i aktuelnu političku situaciju, a Orhan Pamuk je navodi kao najznačajniju spisateljicu koja piše o Istanbulu – gradu snova i noćnih mora.
Zbog feminističkog stava koji provejava njenim romanima, kao i bavljenja kontroverznim temama u prethodnim romanima, kao što je ,,Istanbulsko kopile” i osvrt na Jermenski genocid koji Turska negira, Elif je neomiljena u zvaničnim, ortodoksnim krugovima u Turskoj, te je u jednom trenutku bila primorana da se preseli u Englesku.
Romane piše na turskom ili engleskom, u zavisnosti od inspiracije.
10. Kina
Shenzhen: A Travelogue from China – Guy Delisle
Neka vrsta mini putopisnog grafičkog romana o kulturološkom šoku i problemima koji nastaju kao posledica jezičke barijere kada kanadski karikaturista koji živi u Parizu odlazi u Kinu da bi radio na animiranoj seriji. Stripić je skup ilustrovanih anegdota, od kojih su neke zabavne, a neke deluju kao da autor pomalo ima onaj superiorno-zapadnjački pogled i poimanje sveta.
11. Put oko sveta:
Long Way Round: Chasing Shadows Across the World
Dva prijatelja na motoru – od Londona do Njujorka za četiri meseca, njihove avanture, zgode i nezgode. Najzanimljiviji delovi su mi bili Ukrajina, Kazahstan i Mongolija. Simpatičan putopis. Postoji i serija snimaka koji su prikazivani po epizodama, za koju nisam imala dovoljno stpljenja da pogledam jer je snimak koji sam našla na internetu bio prilično lošeg kvaliteta.
12. Dablin, Irska
Normal People – Sally Rooney
Ne znam da li sam previše matora za ovu knjigu ili nedovoljno sposobna da osetim suptilne mladalačke osećaje, probleme i nesigurnosti, ali ova knjiga na mene nije neki poseban utisak ostavila.
Više o njoj znam na osnovu pomame koja je u poslednje vreme nastala, gde svi navode kako je majstorski ispričana priča o dvoje mladih koji se zbog razlike u društvenom statusu i popularnosti kroz srednju školu, pa posle na koledžu privlače i razdvajaju …neka vrsta zabranjene ljubavi, s tim što su je oni sami sebi zabranili.
Kao neko kome nikada nije bilo preterano bitno šta će drugi da kažu, malo mi je bilo frustrirajuće da čitam o nesporazumima i nerazumevanju koji proizilaze iz straha od mišljenja okoline…ili sam možda još nešto propustila?!
Pogledaću seriju ovih dana da se podsetim.
13. Italija
~ Jezero Komo
Komo – Srđan Valjarević
Pitak stil i kratke, jednostavne rečenice su mi omogućili da, za vreme svakog odmora u školi, u pomoćnoj prostoriji koja je staklom odvojena od zbornice, u istom trenutku čim otvorim kjigu -zakoračim u prelepi pejzaž koji okružuje jezero Komo u Italiji.
Ti mnogobrojni izleti u toku tih par dana, koliko je bilo potrebno da se pročita ova knjiga su prijali, a morala bih da pročitam još neko Valjarevićevo delo da bih znala da li je nešto što bi mi prijalo na duže staze.
~ Rim:
Kod Hiperborejaca I, II – Miloš Crnjanski
Jedan od najneobičnih romana napisanih na srpskom jeziku, o životu diplomate u Rimu uoči Drugog svetskog rata, o vremenu pred oluju, o ljudima koje tamo upoznaje, o istoriji, umetnosti i paralelama koje povlači sa Skandinavijom, zemljom mitskih Hiperborejaca u koju u mašti vrlo često odluta.
I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju?
Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo?
…To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio.
Crnjanski je poznat po svom karakterističnom stilu pisanja -melodičnom, gotovo lirskom, prepunom opisa i zapeta (uvek želim da kažem ,,zareza”), nabrajanja, traženja, preispitivanja i filozofskog zanosa.
14. Grčka
Ovako je počelo – Ljubica Arsić / Grupa autora
Ova antologija nas vodi u Grčku – antičku i modernu.
Od svih priča najjači mi je utisak ostavila priča Ljubice Arsić, i to toliko, da sam odmah naručila sve njene knjige koje sam mogla u tom trenutku da nađem na internetu! (nisam ih još čitala, čekaju sa stotinama drugih koje me molećivo gledaju sa police.)
15. Norveška
Moja borba – Karl Uve Knausgor
Knausgor se u startu, vrlo nonšalatno i nenametljivo, ali u isto vreme sigurno i samouvereno, smestio na listu pisaca kojima ću zauvek želeti da se vraćam.
Sreća da su tomovi Moje Borbe toliki da u njima može da se živi, posebno šesti, sa preko hiljadu strana.. a kad ponestane Borbe, tu su Godišnja doba.
Sećam se da sam nekad, pre nego što sam počela da ga čitam, negde pročitala ili čula da neko kaže: Koliki narcis moraš da budeš pa da misliš da neko želi da čita tvoju autobiografiju u šest tomova?!
Pa ipak, ove knjige su doživele veliki uspeh i mnogi žele da čitaju njegovu autobiografiju zbog njegovog umeća pripovedanja, jer nije bitno o čemu se piše ako to vešto radiš.
A Karl Uve jeste vešt pripovedač. I nekako frajer.
Doduše, pisanje mu je svedeno, racionalno, previše normalno, pravo skandinavsko, a opet, uvlači te u svoje redove i prekriva ćebetom misli i događaja.
Ja ih vrlo sporo gustiram, najčešće na putovanjima i čudom se čudim kako se neko svega tako jasno seća, svakog detalja iz svog života, svake proživljene emocije i svakog najbanalnijeg događaja.
Obim ovog dela i stil pisanja mi omogućavaju da, dok se ljudi guraju, znoje i dovikuju u prevozu ili deca vrište na plaži, pa se pobiju i gađaju peskom i jure i na kraju dobiju batine, pa plaču i izvinjavaju se, ne moram da se naprežem i koncentrišem da bih povezala ko je ko u priči, već samo uskočim i tamo sam – u kući u Norveškoj ili u stanu u Švedskoj, u njegovom detinjstvu ili mladosti, stojim u snegu, čekam da sakrije alkohol i da se posle po njega vrati, u dnevnoj sobi svedočim jednom od mnogobrojnih izliva besa njegovog oca, ili se trudim da se ne ispovraćam u smrdljivoj sobi posle smrti njegovog oca, ali na prvom mestu – pronalazim se u rečenicama, mislima, osećanjima koje opisuje.
Uzgred, drugarica je mislila da čitam Hitlerov Mein Kampf kada sam joj rekla da čitam Moju borbu na plaži!
Svaki put se toga setim i bude mi smešno, jer ne mogu da zamislim pogrešniju knjigu za plažu!
Nedavno sam pokušala da izvučem neke delove koji su mi se posebno svideli, ali sam onda shvatila da prepisujem čitave stranice i odustala.
Ovaj odlomak možda najbolje nagoveštava o kakvoj borbi je, između ostalog, reč:
Uvek sam imao veliku potrebu biti sam, trebaju mi velika prostranstva samoće, a kad to ne dobijem, kao što je slučaj u zadnjih pet godina, frustracija zna preći u paniku ili agresivnost.
Pa kad je tako ono što me pokretalo celog mog odraslog života, ambicija da napišem nešto izuzetno, ugroženo, moja jedina pomisao, koja me glođe iznutra poput štakora, jest da se moram maknuti.
Da mi vreme izmiče, nestaje poput peska između prstiju dok ja… radim, šta tačno?
Perem pod, perem odeću, kuham ručak, perem posuđe, idem u trgovinu, igram se s decom na igralištu, vodim ih kući i svlačim, kupam, čuvam dok ne odu u krevet, spremam ih u krevet, vešam rublje, suho slažem i spremam u ormar, pospremam, čistim stol, stolice, ormare.
Borba je to i premda nije junačka, protivnik mi je ipak viša sila…
Toliko od mene za sad.
Pisanje ovog posta se razvuklo na dve godine, što je čak i za mene, koja se inače razvlačim sa pisanjem, malo mnogo 🙂
Ima još dosta knjiga koje su na mapi, ali ću o njima drugi put, kao i o desetinama koje sam pročitala u poslednje vreme.
Ako niste u prilici da putujete, čitajte – to je najbrže, najefikasnije i najjeftinije sredstvo prevoza koje za tili čas može da vas prebaci na drugi kraj planete ili u daleku prošlost.
A PAZI SAD OVO:
