Gljivica – Etgar Keret (priča iz zbirke ,,Poleti već jednom!”)

Jedan mršuljav momak se srušio na pod u kafeu. Stomak ga je toliko boleo da je to bilo nepodnošljivo. Sav se tresao od nekontrolisanih grčeva.
,,Ovako sigurno izgleda kad ti se bliži smrt”, mislio je.
,,Ali ovo ne može biti kraj. Premlad sam, a i stvarno me je blam da umrem ovako, u šorcu i kroksicama, na podu svojevremeno popularnog kafića koji je već godinama passé.”

Momak je otvorio usta da zavapi, ali nije imao dovoljno vazduha u plućima da ispusti krik.

Ovo nije priča o njemu.

Konobarica koja mu je pritekla u pomoć se zvala Galija.

Nikada nije želela da bude konobarica. Oduvek je maštala o tome da bude vaspitačica. Ali od rada u vrtiću nema leba, a od konobarisanja ima. Nije baš da plivaš u parama, ali imaš dovoljno da pokriješ kiriju i ostale dažbine.

Te godine je ipak upisala specijalnu edukaciju na koledžu Bet Berl. Danju je išla na predavanja, a noću je radila. Uveče u kafiću nije bilo žive duše, pa je dobijala upola manje bakšiša, ali joj je bilo važno da se školuje.

,,Da li si dobro?”, upitala je momka na podu.

Znala je da mu nije dobro, ali ga je ipak pitala jer joj je bilo neugodno.

Ovo nije priča o njoj.

,,Umirem”, reče momak. ,,Umirem, zovite hitnu.”

,,Nema svrhe”, reče tamnoput ćelav tip za šankom koji je čitao finansijski dodatak.

,,Trebaće im bar pola sata da stignu. Skresali su im budžet do koske. Sada cele nedelje rade po subotnjem režimu.”

Dok je to govorio Galiji, uprtio je mršavka na leđa i dodao:

,,Odvešću ga u Urgentni. Auto mi je tu ispred kafića.”

Učinio je to zato što je bio dobar čovek – zato što je bio dobar čovek i što je želeo da to konobarica vidi.

Prošlo je pet meseci od kako se razveo, i tih nekoliko reči koje je razmenio sa Galijom bilo je nešto najpribližnije onome što bi se moglo nazvati intimnim razgovorom s lepom devojkom.

Ovo nije priča o njemu.

Na putu do bolnice bila je nesnosna gužva.

Mršavko koji je ležao na zadnjem sedištu ječao je gotovo nečujnim glasom i balavio na presvlake nove sportske alfe tamnoputog ćelavka.

Kad se razveo, prijatelji su mu rekli da zameni porodični micubiši za neki drugi, momački auto.

Devojkama mnogo govori to koji auto voziš.

Micubiši im šalje poruku: istrošeni, razvedeni baja, traži pudlicu koja će zameniti bivšu kučku. Sportska lafa poručuje: kul tip, mlad u duši, traži avanturu.

Mršavko koji se savija od grčeva na zadnjem sedištu jeste nekakva avantura.

Ćelavko pomisli: ,,Sad sam kao hitna. Nemam sirenu, ali smem da trubim drugima da me propuste, da prođem kroz crveno kao u filmovima.”

Usled tog razmišljanja stisnuo je gas. Usred njegovor razmišljanja beli Renoov kombi zakucao se u bok njegove alfe.

Vozač renoa je bio pobožan.

Vozač renoa nije vezao pojas. Poginuo je na licu mesta.

Ovo nije priča o njemu.

Ko je bio kriv za sudar?

Tamnoputi ćelavac koji je ubrzao ne vodeći računa o znaku ,,stop”? Ne bih rekao.

Vozač kombija koji nije vezao pojas i vozio je nedozvoljenom brzinom? Nije ni on.

Samo je jedna osoba odgovorna za taj udes.

Zašto sam izmislio sve te ljude? Zašto sam ubio čoveka s jarmulkom na glavi koji mi ništa nije skrivio? Zašto sam nepostojećem čoveku naneo bol? Zašto sam tamnoputom ćelavcu urnisao porodični auto?

To što si nešto izmislio ne oslobađa te odgovornosti i, za razliku od pravog života, kad možeš da slegneš ramenima i uperiš prst u Boga na nebesima, ovde nema opravdanja. U priči si ti Bog.

Ako je tvoj junak gubitnik, to je zato što si ga ti učinio gubitnikom. Ako mu se dogodi nešto loše, to znači da si ti to želeo. Ti si želeo da gledaš kako se valja u sopstvenoj krvi.

Moja žena ulazi u sobu i pita:

,,Pišeš?”

Želi da me pita nešto. Nešto drugo. Vidim to po njoj, ali, u isto vreme, ne želi da me prekida. Ne želi, ali već me je prekinula.

Kažem joj da pišem, ali nema veze. Da priča ne šljaka. Da to i nije priča. To je nadražaj. Gljivica ispod nokta, kažem joj.

Klima glavom kao da razume o čemu govorim. Ne razume. Ali to ne znači da me ne voli.

Ovo je priča o nama.