Koraci po Stanovima – Kazahstan, Uzbekistan, Kirgistan

➤ KAFKAESQUE

1. suggestive of Franz Kafka or his writings;
having a nightmarishly complex, bizarre, or illogical quality.

2. absurdly bureaucratic. * In a a kafkaesque situation, the character is responsible for his or her own torturous experience.

Sedela sam u vozu koji je upravo krenuo put Budimpešte sa novootvorene železničke stanice u Beogradu.

Stanica je zvanično počela sa radom dan ranije, i nigde u blizini još uvek nije postojala prodavnica u kojoj bih kupila vodu i hranu za put.

Reči koje dobijam na mejl sa sajta Word of the Day su često proročke i znaju da najave kakav će mi biti dan, ali znajući sebe i samo sluteći besmislenu birokratiju zemalja bivšeg SSR-a, pomislih da bi ova reč mogla da mi obeleži celo leto…

jer

ja + birokratija = loša kombinacija

Krenula sam na dva meseca po ”stanovima” bez ikakve ideje šta me tamo čeka.

Imala sam povratnu avionsku kartu Budimpešta-Astana i mali ranac koji wizz air dozvoljava kao kabinski prtljag.

Ostalo sam rešila da prepustim trenutnim raspoloženjima da me vode od Stana do Stana.

Turkmenistan

Za Turkmenistan je viza preskupa, a potrebno je i pozivno pismo. Kažu da postoji 50% šanse da je dobiješ, s tim što ne vraćaju pare ako te odbiju. Lakša varijanta je da se uzme tranzitna viza (za najviše 5 dana), uz dokaze iz koje susedne zemlje ulaziš i u koju ideš.

Pritom vizu navodno treba da odobri predsednik čije se ime teško izgovara – Gurbanguli Berdimuhamedov, čovek na čelu jednog od najrepresivnijih režima na svetu- čovek koji je pre par godina zabranio crne automobile, a zatim i sve ostale tamnije boje, jer on voli belu boju.

Jednog jutra su ljudi shvatili da im nema automobila, da bi se ispostavilo da su zaplenjeni i da će im biti vraćeni samo ako potpišu dokument u kome obećavaju da će auto prefarbati u belu ili neku svetlu boju sličnu beloj.

Takođe je hteo da glavni grad, Ašhabad, ceo poploči belim mermerom, jer…pa…belo, oko mene sve je belo…

Pre njega je Turkmenistanom gvozdenom pesnicom vladao doživotni predsednik (od otcepljenja 1991. do svoje smrti 2006.) Sapamurat Nijazov, ludi diktator sa blesavim idejama čiji kult ličnosti podseća na Kim Džong Un-a.

Nijazova je od 100% birača (ono-kao) 100% biralo, a to se čak ni u Severnoj Koreji nikada nije desilo.

Sam se proglasio Turkmenbašijem ili “ocem svih Turkmena”, i to po uzoru na Kemala Ataturka, “oca svih Turaka”, a zatim je svemu počeo da menja ime- po njemu je nazvan jogurt, novi meteorit, gradovi, aerodromi, institucije, pa je čak i promenio nazive dana u nedelji i meseci u godini.

Tako se januar odjednom zvao Turkmenbaši , a april je nazvan po njegovoj majci Gurbansoltan.

Naziv za hleb je takođe postao Gurbansoltan – leb mekan kao mamica.

Državna televizija koja po ceo dan prikazuje programe o njemu se isto zvala Turkmenbaši.

Zabranio je operu i balet, bradu i brkove, a kada je ostavio pušenje, zabranio je i pušenje, da ne bi pao u iskušenje.

Iako je Turkmenistan bogat naftom i plinom, narod živi u siromaštvu sa prosečnom platom od 50 dolara (ali zato imaju besplatnu vodu, struju i plin.

Zabranio je emitovanje muzike sa bilo kog nosača zvuka, u automobilu, na televiziji i radiju. Jedino je bilo dozvoljeno izvođenje uživo.

“Kod nas svi žive odlično, pitao sam ljude i niko mi se nije požalio”, rekao je jednom prilikom posle šetnje po gradu i propitivanja ljudi kako žive.

Pošto se nešto ne ložim na diktatorske režime, rešila sam da eliminišem Turkmenistan.

Tadžikistan

Tadžikistan sam izbacila iz kombinacije jer sam čitala da je Pamir težak za prelaženje ako nemaš svoj džip ili uplaćenu turu koja košta oko 700 dolara za nekoliko dana. Kasnije sam od ljudi iz Tadžikistana saznala da to i nije baš tako.

Ostali su Kazahstan, Uzbekistan i Kirgistan i u narednim danima ću pisati o ove tri države i mom lutanju koje se završilo suđenjem i deportacijom iz Kazahstana, koje beše baš kafkaesque 😉

Da biste lakše zamislili moju putanju i zemlje o kojima ni ja nisam mnogo znala pre polaska na ovaj put, sklepala sam ovu mapu.

Uputstvo za upotrebu:

👆 Klikom na liniju koja prikazuje od-do možete videti sliku sa puta i kratko objašnjenje

👆 Klikom na marker možete da vidite sliku kada se mapa zumira, a ispod je slajder koji lista fotke sa markera i nazive mesta/objašnjenja.

---

Akciona komedija u vozu

U vozu mi se na fejsu pojavio post o slavnim ličnostima kojima je iz nekog razloga zabranjen boravak u nekoj zemlji.

Tako

~ Bjork ne sme u Kinu zbog podrške Tibetu na jednom od koncerata,

~ Lejdi Gaga zbog neprimerene odeće i ponašanja nije više dobrodošla u Indoneziji,

~ Alek Boldvin je jednom prilikom napravio neslanu šalu na račun Filipina, pa mu je zabranjen ulaz u tu zemlju, a

~ Saša Baron Koen jedno vreme zbog Borata nije smeo u – Kazahstan.

Kasnije su mu podigli zabranu posle izjave ministra spoljašnjih poslova Kazahstana da je zahvalan Koenu jer je porastao broj turista od kad je snimljen Borat.

Negativna reklama je takođe reklama.

U međuvremenu smo naučili da film apsolutno nema veze sa Kazahstanom, da je snimljen u nekom rumunskom selu i da je jezik kojim govori Boratova porodica hebrejski, ali je to svakako bila prva i jedina asocijacija ljudima koji su čuli da idem tamo.

”Šta ćeš tamo?”, pitali su svi u Srbiji. ”Šta ćeš ovde?”, pitali su svi u Kazahstanu.

”Došla sam da vidim šta ima”, bio je najjednostavniji odgovor koji sam mogla da smislim.

(((((🚫 Dva meseca kasnije sam se, u povratku sa suđenja u Astani, setila ovog spiska koji sam čitala na samom početku putovanja i pomislila da je i to bio ”znak” da ću i ja, poput Borata, biti persona non grata u Kazahstanu, i da će mi zabraniti da se vraćam sledećih 5 godina. 🚫 )))))

U kupeu sa mnom su bila dva muškarca koja su razgovarala na turskom. Jedina reč koja mi je bila poznata u njihovom razgovoru je bila Srbistan.

Ubrzo su ih priveli. Došla je policajka i ispitivala me o njima- ko su, o čemu su pričali, da li se poznaju.

Taman kad sam pomislila da sam ostala bez saputnika, vratio se Lepi.

Ispričao mi je da je tog čoveka upoznao kada je voz krenuo i da su ušli u priču jer su obojica iz Turske, ali da nema nikakve veze sa njim.

On ima dvojno državljanstvo- tursko i britansko, pa samim tim i dva pasoša, zato što mu je otac Britanac, nastavnik engleskog koji je pre mnogo godina otišao da predaje u Izmiru i tamo se zaljubio u koleginicu Turkinju, takođe nastavnicu engleskog. Venčali su se i ostali da žive u Turskoj.

Rekoh da sam i ja koleginica engleskinja i da nisam mogla da ne primetim naslov knjige koji se fino poklopio sa malopređašnjom akcijom.

”Yeah, what a nice irony”, rekao je.

A onda se čika Turčin vratio.

Policajac nastavlja da pretresa mladiće po vozu:

”Ajde ovamo sa mnom. Ajde, ajde! Šta imaš kod sebe? Imaš neke drogice? Imaš neke nožiće? Ajde, ajde…”

Onda je odlazio i vraćao se, pretpostavljam da je pokušavao da podmiti konduktere. Bili su neumoljivi.

U međuvremenu sam shvatila da je bezazlen lik, samo hoće da potraži sreću u Evropi.

Pričao mi je kako ima ok život u Antaliji, ali želi da pokuša da nađe neki posao u Nemačkoj i dovede porodicu.

Pokušala sam da ga nagovorim da odustane od rizične akcije, da siđe u Subotici i proba na drugi način da se snađe.

Približavali smo se granici.

Lepi je zaspao, a ja sam se udubila u njegovu knjigu koju sam prethodno pozajmila.

Čiku posle prelaska granice više nismo videli.

Mission impossible u Budimpešti

Kada smo stigli u Budimpeštu, lepi i ja smo otišli na kafu, a onda je otišao da se nađe sa prijateljima sa kojima se upoznao tokom studiranja na Erasmusu u Portugalu i sa kojima je osnovao bend.

Prošetala sam malo po gradu.

Sela u neki kafić.

Iako mi je kašnjenje na avion jedna od noćnih mora, iz nekog razloga ipak nisam ni proverila kad mi poleće avion za Kazahstan, već sam bezbrižno i lagano ispijala kapućino na oko pola sata hoda od Keleti železničke stanice (odakle jedino znam da odem do aerodroma- metro M4 do Kalvin ter stanice, pa M3 do Kobanya-Kispest, pa onda bus 200E do Terminala 2 ). Smetnuh s uma da ceo taj put traje više od sat vremena.

A onda sam videla da mi avion poleće za dva sata i da se kapije zatvaraju za sat i po!

Ta informacija i cela jurnjava koja je usledila mi je skratila život više nego sve sarme koje sam u životu pojela.

*** Ovaj deo ne moraju da čitaju oni koji su pratili fb stranicu od početka i koji su sa mnom trčali na aerodrom i znojili se i gubili dah čitajući. Za ostale sam iskopirala deo posta sa stranice:

Jurim ja juri znoj niz mene još brže od mene ostajem bez daha dotrčavam do Keletija i automata za karte za metro cupkam u redu i brišem znoj nešto neće automat da mi primi metalni novac probam ponovo i ponovo i ponovo znoj pljušti niz lice dolazi neki dečko pomalo neugledan pita da li može da pomogne i proveri donji deo gde izlaze karte tu se nešto zaglavilo pa zato neće ubacujem 350 forinti on traži da mu dam pare za pomoć dajem mu šta mi je ostalo u metalu hoće još nemam više traži još okani me se rekoh dok gledam koju liniju hvatam i pokušavam da vratim novčanik u nabreklu torbu ulećem u metro izlećem ulećem u sledeći metro trm trm trm oblačim što više stvari da bih ostala samo sa malim rancem jer ne smem ništa preko toga da ne bih plaćala prtljag izlećem na poslednjoj stanici čekam bus jedem preostale dve ćufte koje mi je mama spakovala dolazi bus odlazim do zadnjeg sedišta da raspazarim torbu na sedištu do mene da bih spakovala sve tečnosti u posebne kese i još svašta prepakujem i nabijem u taj mali ranac za putovanje od dva meseca jer nemam vremena da to sve radim na aerodromu dolazi mađarska baba mrgud koja traži da joj napravim mesta da sedne baš tu od toliko slobodnih mesta kažem joj da moram da se pakujem da sedne negde drugde gunđa nešto i psuje me na mađarskom pakujem se nikako da stignemo već je 11:30 kapija se zatvara za 20 min a treba pre toga razne kontrole da prođem gledam na telefonu mapu deluje kao da smo blizu ne znam da li mi je terminal 2A ili 2B na karti piše samo 2 znojim se natrontana pokušavam da dišem duboko da sprečim srčku konačno stižemo trčim do terminala jednog pa drugog kroz masu pa opet do prvog nigde nema leta za Astanu pitam tamo vamo ne znaju air canadian i ostali da mi kažu za wizz na kraju nađem moram da se vratim na drugi terminal pa levo pa gore pola nisam razumela trčim već je 11:45 čekiram se čekam u redu za pasošku kontrolu ogroman red preznojana i zahuktana zamolim ljude koji čekaju da me puste preko reda puštaju me ne baš oduševljeni prolazim trčim do pokretnih traka čekam u redu sitnim brzim koracima se krećem kroz ograđene zmijice stavljam stvari na traku prosipa mi se ulje od crnog kima pištim na metal detektoru uveliko prošlo 10 do 12 mislim se bukvalno sve ostavljam za 5 do 12 ova me vraća prepipava šnala je verovatno bila problem ili kopče na patikama skidam šnalu izuvam patike sad je ok trčim dalje pakujem sve stvari iz kutije u ranac naočare za sunce su negde odletele iz kutije sa stvarima na pokretnoj traci pa mi ih vraćaju trčim tražim gejt trčim B1 trčim B2 trčim B3 trčimtrčimtrčim do B8 i utrčavam u trenutku kad počinje ukrcavanje!!!

I tako sam poletela.

STISNI BIJELO DUGME ZA SUBSCRIBE

ILI BORATOV PALAC – ON ĆE TI POKAZATI KAZAHSTAN