🇰🇿🇰🇿🇰🇿 KAZAHSTAN 🇰🇿🇰🇿🇰🇿

Malo geografije

Doduše, ima izlaz na ”more”- dva mora koja su takođe neobična- Kaspijsko, koje je, kao i Kazahstan, zaključano i ne izlazi na okean, i Aralsko, koje se povlači i nestaje.

O tragediji vezanoj za Aralsko more će biti reči u putopisu iz Uzbekistana, jer sam u taj pohod išla sa uzbekistanske strane.

I iako zvanično nema more, Kazahstan ima mornaricu stacioniranu na Kaspijskom moru, tj. jezeru.

Za svaki slučaj.

Granica sa Rusijom je najduža neisprekidana granica na svetu.

Prve komšije ovom džinu su i Uzbekistan, Turkmenistan, Kirgistan i Kina.

Jugoistočni deo Kazahstana ima najlepše predele.

U okolini Almatija su brojna jezera, kanjoni, nacionalni parkovi.

Najveće jezero (i 15. po veličini na svetu) je jezero Balkaš, koje je zanimljivo po tome što su njegove vode podeljene na dve celine, te se na zapadnoj strani nalazi slatka, a na istočnoj slana voda.

Kazahstan ima i pustinje, ogromne planinske vrhove (najviši vrh je 7000 m!), a u okolini Almatija se nalazi i Medeu, najviše klizalište na svetu.

Na celom tom prostranstvu koji je skoro veličine Evrope živi samo 18 miliona ljudi.

Iz aviona sam se čudila ništavilu koje je ležalo ispod – nepregledne stepe i pustinje, po neki samo pačvork na koji smo navikli da viđamo iz aviona- zeleni i braon kvadratići ili tanka, sivkasto plava, vijugava linija, ali najvećim delom – ništa!

I onda, taman kad se oči naviknu na ništa, nađeš se u Astani, bizarnom gradu od stakla i ”zlata”, u kome preko dana dominiraju bela, tirkizna i zlatna, a noću se pretvara u cirkus gde na sve strane nešto svetli, pali se, gasi, menja boje.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Malo istorije

To što je Kazahstan tako veliki i prazan poslužilo je Sovjetima da od njega naprave igralište na kome su se igrala i dobra i zločesta deca:

⚫ Godine 1953. Nikita Hruščov je pokrenuo ambiciozni privredni projekat pod nazivom Devičanska polja, koji je za cilj imao povećanje poljoprivredne proizvodnje u Sovjetskom Savezu i rešavanje problema nedostatka hrane na određenim područjima SSSRa.

⚫ Od trenutka kada je Kazahstan postao sovjetska republika 1936. godine, komunistički sistem je činio veliki napor da integrira ovu veliku, strateški bitnu, a potpuno drugačiju republiku u sovjetski sistem.

Između ostalog, to se radilo i prisilnim doseljavanjem velikog broja ljudi iz drugih delova SSSRa, i to često samo na osnovu etničke ili religijske pripadnosti ljudi.

Neretko su ovi prisilno deportovani ljudi dospevali u velike sovjetske radne logore, kao što je Alžir u okolini Astane, koji je bio rezervisan za žene ljudi koji su smatrani za narodne neprijatelje.

⚫ Kad smo već kod radnih logora, na prostoru Kazahstana postoji čitava mreža konclogora- Staljinovih gulaga, u koje su dospevali svi ”neprijatelji radnika” na osnovu člana 58. u Krivičnom zakoniku.

”Neprijatelji radnika” su u nekim slučajevima bili protivnici režima, a vrlo često potpuno nevini ljudi. Među njima je bilo dosta naučnika, lekara, umetnika, pisaca, od kojih je najpoznatiji nobelovac Aleksandar Isajevič Solženjicin i njegova knjiga ”Arhipelag Gulag”.

⚫ KarLag je ime najpoznatijeg sistema logora kroz koji se smatra da je prošlo više od milion ljudi i za koji u nacionalnom muzeju u selu Dolinka kažu da je približno veličine Francuske.

Ovaj muzej na ”darkometru” ima ocenu 7, a na istoj toj skali su Aušvic i Hirošima na prvom mestu sa desetkom.

⚫ Na severoistoku Kazahstana, u blizini grada po imenu Semej (tada Semiplatinsk) nalazio se testni poligon za sovjetsko nuklearno oružje.

Tokom 40 godina detonirano je 456 atomskih bombi, ekvivalent 20.000 bombi iz Hirošime!!!

Detonacije su stanovnici grada mogli da vide iz dvorišta svojih kuća – kažu da su godinama živeli u nuklearnom oblaku. To je, naravno, ostavilo katastrofalne posledice po njihovo zdravlje. Ovde je i dan danas povećana radijacija plutonijuma i uranijuma, iako je testiranje prekinuto kada je Kazahstan proglasio nezavisnost 1991.godine.

Posle raspada SSSRa, Kazahstan je predao nuklearno oružje, iako zvanično nije ni pripadalo njemu, već je samo bio poligon. Time je postao jedna od samo četiri države na svetu koje su predale nuklearno oružje.

Anatomski muzej u Semeju i Poligon imaju najvišu ocenu na darkometru.

⚫ Bolest spavanja je pročela 2013. godine u dva sela na severu Kazahstana tako što su neki ljudi spavali i po šest dana. Pali bi u san nekad i dok hodaju i spavali…spavali…ponekad su se budili da odu do wc-a ili jedu, zapale cigaretu, ali bi ponovo padali omamljeni snom i posle buđenja se ničega ne bi sećali.

Imali su strašne glavobolje i halucinacije.

U početku su to pripisivali velikim količinama vodke koje je neko navodno popio, za mlade su govorili da se drogiraju.

Onda je počelo da se masovno dešava i sa ostatkom stanovništva – deca u školi – dete koje vidi frižider na plafonu, zmije u krevetu, crve koji mu jedu šake, pa čak i kućnim ljubimcima – mačka koja napada zidove, nameštaj i psa, a zatim spava danima.

Za jednu ženu su lekari uporno tvrili da je preživela još jedan šlog, a zatim je dijagnoza za sve bio encefalitis, da bi, kada je već preko 140 ljudi obolelo, ustanovili da se radi o višku ugljen monoksida i nedostatku kiseonika.

U tim selima su se nekada nalazili rudnici uranijuma koji su posle raspada Sovjetskog Saveza zatvoreni, ali je ponekad dolazilo do povećanja radijacije i količine ugljen monoksida u vazduhu.

⚫ Na ostrvu u Aralskom moru, kao i na još jednom ostrvu koje je u međuvremenu nestalo zbog povlačenja mora, u sovjetskom periodu su se nalazile baze za testiranje biološkog oružja.

Antraks, kuga, boginje, denga, bruceloza su samo neke od fatalnih bolesti koje se navode.

U blizini laboratorije se nalazilo selo istog imena kao i laboratorija- Aralsk-7. Tu su živeli zaposleni u laboratoriji i njihove porodice. Stanovništvo je raseljeno posle 1991. godine, a navodno je i laboratorija uništena.

Malo astronomije

Reč Kazahstan potiče od turkijske reči qaz = lutati (i reč kozak ima isto poreklo) i persijskog sufiksa stan = zemlja, tako da je ovo zemlja lutalica, nomada.

Arheolozi su otkrili dokaze da su čuvene Amazonke, žene ratnice, sa ovih prostora.

Kazasi su prvi narod koji je pripitomio konja. Sada im služi i za jahanje i za jelo, o čemu će kasnije biti reči.

---

Stanovništvo

Većinsko stanovništvo sada čine Kazaci, a zatim idu Rusi (ranije je bilo obrnuto). Među stotinak različitih nacionalnosti koje žive u Kazahstanu nalaze se i Uzbeci, Nemci, Tatari, Korejci, Ukrajinci, Kurdi, Čečeni, Ujguri, Azeri..

Jezik i pismo

Kazahstan je dvojezična zemlja. Kazaški jezik, koji govori 64% populacije, ima status državnog jezika, dok je ruski, koji znaju skoro svi Kazahstanci, proglašen za službeni jezik, korišćen najčešće u poslovnim aktivnostima.

Kazaški pripada turkijskoj grani altajske porodice jezika, istoj grupi kojoj pripada i turski.

Pismo im je ćirilično, kao rusko, sa nekim dodatnim slovima, mada se priča da će u narednim godinama postepeno prelaziti na latinično pismo, da bi se još više odvojili od Rusije. Takođe mi je tamo neko rekao da slova K u nazivu republike planiraju da promene u Q, pa će se zvati Qazaqstan! 🙂

Obrazovanje

U školama postoje paralelni razredi na ruskom i kazaškom, mada mi je žena koja mi je bila prevodilac na sudu pričala kako oni, Rusi, imaju sve veći problem jer ih potiskuju i škole na ruskom su udaljene ili nepristupačne, zaboravila sam tačno kako ide priča.

Veroispovest

Islam je najrasprostranjenija religija u Kazahstanu, a prati je rusko Pravoslavlje.

Ono što mi je bilo posebno zanimljivo kada sam prvi put došla u kontakt sa ljudima je to što su muslimani, kosooki, a govore ruski.

Što kaže moj omiljeni jutjuber: ”It’s like if the Turkic peoples had a baby with Mongols…yet was raised by Russia.”

Kada me je advokat pre suđenja pitao koja mi se od ove tri zemlje koje sam obišla najviše svidela, rekla sam mu da su mi se u Uzbekistanu najviše svideli gradovi i arhitektura, istorija, u Kirgistanu priroda, a u Kazahstanu – ljudi.

Ovo je samo delimično tačno, ali smo imali jezičku barijeru i teško mi je bilo da drugačije objasnim. Istina je da je u sve tri zemlje sve ostavilo snažan utisak, a posebno ljudi.

Ni u jednoj od ovih zemalja turizam još nije uzeo maha jer su do skoro bile potrebne skupe vize i pozivno pismo, a i valjda još nisu otkrivene destinacije.

Uzbekistan polako postaje popularan od ove godine, ali su svuda ljudi i dalje nenaviknuti na strance (u pozitivnom smislu)- znatiželjni, predusretljivi, izuzetno pristupačni i prisni od prvog trenutka.

Žene

Žene u Kazahstanu su posebna priča. Toliko lepote na jednom mestu nigde nisam videla – kosih (ponekad plavih i zelenih) očiju, duge, tamne kose, visoke i vitke.

Mnoge devojke na ulici su kao one sa reklama po gradu.

Ni Ruskinje, naravno, ne zaostaju u lepoti.

Ima i muškaraca koji su egzotično lepi, ali zato bebe… cuteness overload!

Nisam neki veliki zaljubljenik u bebe, ali sam rekla da ću doći po suvenir kad budem rešila da imam jednu 🙂

Pošto još 4 godine ne smem tamo da se vraćam, beba će morati da sačeka 😉

---

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Nekada sam gledala emisiju na yt gde ljudima prikažu 20ak žena iz Azije i treba da pogode odakle su. Za žene iz Kazahstana 99% njih nije pogodilo.

Ono što sam odmah primetila kod onih koje su našminkane i sređene jesu jako guste, skoro kao četkica trepavice.

U prvom trenutku sam se zapitala da li je moguće da imaju prirodno tako guste trepavice, a onda sam jednog dana u tuš kabini u hostelu naišla na odgovor.

Kada sam se posle mesec dana vratila u isti hostel, trepavice su i dalje kulirale na zidu tuš kabine.

Za žene kažu da su tradicionalne, vrlo privržene svom mužu, dobre domaćice.

Mnogo se više ženske dece rađa, što je inače retkost, te su muškarci na ceni.

Neki imaju i po više žena, iako poligamija nije zvanično dozvoljena, i zna se hijerarhija – postoji glavna, nadređena žena i sporedne žene.

Prostitucija je polu-legalna. Poslovni ljudi idu stalno na večere i u saunu, gde im se na meniju ponudi sve što mogu da zamisle – krupne, sitne, plave, crne il’ crvene.

Dosta sam njih upoznala jer žive u hostelu dok studiraju, a neke i dok rade, tako im je isplativije nego da plaćaju stan.

U hostelima je uvek bilo više ljudi iz Kazahstana, nego sa strane, bilo da su iz tog grada i tu žive, bilo da putuju po svojoj ogromnoj zemlji.

Dok nisam još znala da tu stanuju, pitala sam se koja lujka nosi ovolikog medveda sa sobom na putovanje.

Uglavnom, ta moja cimerka u hostelu je stalno pričala sa muškarcima na skajpu na jako lošem engleskom- uvek je maznim glasom izgovarala tu jednu rečenicu:

”Are you miiiss mee?!” – te Turčin, te Indonežanin, i terala me da im mašem i da se predstavim.

Došla je da traži posao kao stjuardesa, maštala o Dubaiju i Americi (mnogi sa kojima sam pričala žele da odu u Dubai ili Ameriku), a kod kuće na drugom kraju zemlje ostavila četvorogodišnjeg sina roditeljima da ga čuvaju.

To sam čula da je uobičajeno – dobiju decu jako rano i ostave ih roditeljima na čuvanje dok oni studiraju ili traže posao.

Razvela se od Korejca pre nekoliko godina, i sad traži pokrovitelja.

I tako mi jednog dana dok smo ručale priča kako je njen dečko Turčin jako ljubomoran i da je stalno propituje zašto je onlajn kada ne priča sa njim.

Korupcija

Kažu da je korupcija ogroman problem u svim ovim zemljama.

Iz prve ruke sam čula od ljudi iz Kazahstana i Kirgistana.

Posebno sam zapamtila za škole- za Kazahstan mi je čovek pričao da u državanoj školi koja je besplatna moraju da plate direktoru $1000 da bi upisali dete u prvi razred, i to je podrazumevajuće i svi to rade.

Obrazovni sistem

S druge strane, čula sam da im je obrazovni sistem među najjačim u svetu, i iako mnogi nisu znali engleski, naišla sam na nekoliko mladih ljudi koji su uglavnom bili studenti, i koji su na tečnom engleskom jednako elokventno pričali kako o svakodnevnim temama, tako i o fizici, istoriji (pa čak i srpskoj), politici, Evroazijskoj uniji, svemu.

Objasnili su mi da su išli u neke specijalizovane srednje škole u kojima ih konstatno testiraju iz svih oblasti i mnogo toga je na engleskom.

Kultura i umetnost

Postoje arheološka nalazišta sa petroglifima – crtežima urezanim u stene, ali o tome više u priči o Kirgistanu.

Novac

Pošto sam bila daleke 2018. godine, ne sećam se više cena pojedinačnih proizvoda, ali se sećam da sam komotno jela po restoranima za male pare, hostele plaćala 3-4 evra, prevoz je jeftin.

Prevoz

Vozovi za velike razdaljine su džabdžab i super opcija ako imaš vremena.

Meni je omiljeni platzkart koji sam zavolela u Ukrajini i Rusiji, koji se vodi kao treća klasa i gde nema kupea, već svi spavaju zajedno, vade iz torbi ogromne količine unapred pripremljene hrane, nude jedni druge, klopaju i ćaskaju.

Postoji taksi koji je jeftin (imaju aplikaciju sličnu našoj CarGo, na kojoj može da se prati gde se nalazi vozilo, za koliko stiže i pre svega cena), a postoji i varijanta stopiranja, gde zaustavite bilo koga na ulici i dogovorite se za cenu da vas odveze do odredišta, pa makar mu i ne bilo usput.

Ako nekog zanimaju cene, postoji ovaj sjajan sajt gde se porede cene svega i svačega u vašem gradu sa cenama u nekom drugom gradu:  https://www.numbeo.com/cost-of-living

Alkohol i cigarete

Pušenje je u Astani zabranjeno na ulici, postoje samo određena mesta (ograđena i označena) gde je dozvoljeno, inače dolaze čike koje te teraju da ugasiš.

Alkohol takođe nije preporučljivo piti na klupici u parku, mada nisam imala problema, ali sam se uglavnom štrecala i krila kad uzmem pivce u limenci na ulici.

Osim lepih žena, Kazahstan ima još gomilu prirodnih bogatstava:

Kazahstan je prebogat naftom i plinom, kao i uranijumom (poseduje čak 15% svetskih rezervi uranijuma).

Ovde postoje bogata mineralna nalazišta. Nalazišta dijamanata. Zlata.

Od 110 elemenata u Mendeljejevom sistemu elemenata, 99 je detektovano u Kazahstanu.

Negde sam pročitala da je predsednik Nazerbajev držao u svom kabinetu mapu Kazahstana na kojoj su ucrtana nalazišta nafte, plina, urana, dijamanata i ostalih ruda. Pritiskom na dugme na nalazištima se pale lampice, i onda on pokazuje ogromno nacionalno bogatstvo i pravi se važan pred gostima.

Kazahastan je prva republika bivšeg SSSRa koja je 2000. godine vratila dugove Međunarodnom monetarnom fondu, i to sedam godina pre roka. Tako da – zaboravite Borata.

Predsednik (sad već bivši)

A sad malo o Glavnom, iako je o njemu trebalo još na početku (shame on me). Zato što je sveprisutan. Zato što mi je jedna od prvih asocijacija na ovu zemlju, iako me politika ne zanima.

Ladies and Gentlemen, Nursulatan Nazerbajev:

[supsystic-gallery id=3]

Tu je od proglašenja samostalnosti 1991. godine, kada su ga građani izabrali za prvog predsednika Kazahstana.

Od tada je Nazarbajev, koga opisuju kao prosvećenog apsolutistu, komunistu staroga kova, ali i novopečenog milijardera, bez ikakvih ograničenja upravljao državom, pa su ga na Zapadu optuživali da je diktator koji ne poštuje demokratske, medijske i građanske slobode.

Od tada pa do sada! Nekoliko meseci posle mog povratka iz Kazahstana, Nazerbajev je (out – of – the- blue) dao ostavku.

Kult ličnosti prvog predsednika koji se nesumnjivo gaji (fotografije i izjave Nazarbajeva krase pročelja zgrada, izloga, njegovo ime nose ulice, parkovi, univerziteti, muzeji, aerodrom) je nastavljen time što je prestonica preimenovana posle njegove ostavke.

Astana (koja u prevodu znači jednostavno glavni grad), sada je Nur Sultan.

Pa vi sad zamislite kako bi bilo da nam se sve u državi zove Aleksandar: ”Idem do glavnog grada Aleksandra da u ulici Aleksandra Vučića kupim novine da vidim šta kaže Aleksandar, pa posle sa aerodroma Aeksandra Vučića letim…”

Dobro, nemojte da zamišljate 🙂

Jer činjenica je da je Kazahstan, od kada je stekao nezavisnost, ostvario neverovatan ekonomski napredak – životni standard raste iz dana u dan, ulažu se milijarde dolara u izgradnju bolnica, škola, fakulteta, puteva, železnice…

Samo što meni to izaziva blagu nelagodu pošto takve priče čujem i za Srbiju na TVu.

Nisam nikoga mnogo propitivala jer ne znam da li je umesno, tako da mi je ostao samo utisak da ga ima svuda – u svakom muzeju u kom sam bila postoji odeljak posvećen njemu, njegove slike i citate sam viđala po ceo dan i ono što znam od ranije je da je pet puta biran za predsednika sa preko 90% glasova.

I na kraju – HRANA!

U slučaju da je neko stigao do ovog dela mog preopširnog opisa ove neobične, a opet nekako bliske zemlje, sigurno ste ogladneli!

Odmah da vam kažem – ako ste vegetarijanci, možda je bolje da ne čitate dalje! Oslobađam vas daljeg čitanja!

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Mora baš da im se objasni detaljno i više puta ako želiš nešto bez mesa, pa ni to ne garantuje uspeh.

Jede se ovčetina, govedina, piletina, i da – konjetina.

Dva meseca sam odbijala da jedem konjiće, jahala sam u Kirgistanu (i sad mi je i zbog toga žao), ali nisam mogla ni da probam.

Kažu da posebne konje uzgajaju za ishranu, a posebne za jahanje (pravilo je da se ne jede konj koji se jaše).

Mantije se takođe mogu naći na svakom meniju. To su loptice od barenog testa koje unutra imaju meso, pečurke ili povrće.

Najpopularnije jelo sa konjetinom je Bešbarmak i svi ga tamo hvale.

Zove se ”jelo pet prstiju” jer se jede bez pribora. Bešbarmak se uglavnom navodi kao nacionalno jelo.

Mlečni proizvodi su jako zastupljeni, ali to isto nisam mnogo konzumirala jer ne volim ovčije i kozije mleko, a ovo njihovo baš ima jak šmek.

Probala sam sam mali guc kumisa, fermentiranog kobiljeg mleka, za koji kažu da leči sve – od prehlade do tuberkuloze.

Tamo ću pričati i o jurtama, nomadskim kućicama, u kojima sam provela tri dana na jezeru Song Kul, u prelepoj prirodi na 3000 m nadmorske visine.

Od ove tri države koje sam posetila, Kazahstan i Kirgistan imaju dosta poklapanja (sa malim lingvističkim razlikama), a Uzbekistan je potpuno drugačiji.

Otompotom.

Himna

Zaplet, međutim, nastaje kada su na takmičenju u streljaštvu u Kuvajtu devojci iz Kazahstana koja je osvojila zlato organizatori takmičenja greškom pustili Boratovu verziju himne, sa vrlo uvredljivim (i moram priznati – smešnim) tekstom, koji možete pogledati na snimku ako vas zanima, da ne bih ovde prosipala psovke.

Zaključak

I tako.

Ovo je kraj mog iscrpnog izlaganja koje sam pisala i montirala cela dva dana, a odlagala 11 meseci (za to vreme je glavni grad promenio ime i otišao je predsednik posle 28 godina)

Sigurna sam da je ovo moje subjektivno viđenje i da biste vi drugačije doživeli ljude, kulturu i običaje, kao i da bi ljudi koji su proveli više vremena u ovim krajevima imali svašta da dodaju i isprave, ali tako je kako je 😉

Naravno, u masonske teme nisam htela da se uplićem, to ostavljam nekom drugom.

Ono što je sigurno je da sam, posle mesec dana slučajnog boravka u Kazahstanu (prvo sam se u julu više od planiranog zadržala zbog uzbekistanske vize, a posle me krajem avgusta nisu pustili kući) baš zavolela ovu zemlju, njene ljude, gradove i predele.

PozZ do naredne epizode! Mašem vam samo ja, jer je E.T. ostao u Kazahstanu. Kaže, sviđa mu se to što na svakom koraku nailazi na vanzemaljske brodove!

---

STISNI BIJELO DUGME ZA SUBSCRIBE

A do Astane ćemo da ustopiramo ovaj NLO