Almighty Almaty - E.T. na putu

🎬 Film je život sa isečenim dosadnim delovima. 🎬
Alfred Hičkok

Osim toga, film ima soundtrack, a život ne.

Život se živi u tišini, u najboljem slučaju.

Ali da bi se stiglo do tišine, da bi se dostigao mir, treba izbrisati šum, ugušiti buku, utišati um.

Najbliže saundtreku je bubica u uhu, muzika koju slušamo dok hodamo kroz grad ili stojimo u gradskom prevozu.

Tu mi kontrolišemo koje će note da nam boje realnost.

Ali zamislite da imamo treće uho.

I u njemu jedno dugme.

Kada gurnemo prst u treće uho i pritisnemo to dugme, uključujemo muziku koja prati i opisuje situaciju u kojoj se nalazimo.

Muzika bi ulepšala mnoge trenutke, emotivno ih obojila, nosila nas u naručju kad nas nešto boli, i sigurno bi nam uz nju mnogo lakše bilo da hodamo, radimo, komuniciramo, donosimo odluke i ponašamo se.

Bila bi nam od pomoći u situacijama za koje nismo načisto da li su opasne, da li treba da budemo na oprezu, ili da se opustimo i uživamo…

Ako bismo, na primer, čuli cičanje violina iz Hičkokovog ,,Psiha”, sigurno bismo znali da reagujemo.

Zamislite da imamo…

životni saundtrek.

……

Za svoje male katastrofe
Što će ih bit’ i što ih bilo
Tražim melodiju i strofe
Kao soundtrack za moj život

…………..

Znam, reći ćete da je glupa ideja, između ostalog i zato što je lepota života upravo u toj neizvesnosti.

Zato sam i uvela opciju dugmeta.

Kad i ako hoćeš, uključiš dugme.

Da sam imala treće uho i u njemu dugme, uključila bih ga te večeri u Almatiju.

Ništa mi nije bilo jasno.

Dok sam još bila u Astani, preko couchsurfing-a sam se združila sa Jevgenijem, koji je, u odnosu na druge koji su ponudili smeštaj, delovao kao da bi mogao biti zanimljiv lik – klinac koji svira đembe i handpan na ulici, ali im je policija zabranila jer se to vodi kao prosjačenje, pa se nešto sad preganjaju sa njima, stopira, planinari i kampuje svakog vikenda, putuje sa rancem na leđima po nekoliko meseci, itd.

Nekako smo lako ušli u priču bez standardnih formalnosti, da sam odmah u drugoj poruci objašnjavala izraz ,,Igra bela mečka”, jer sam prokomentarisala da sam i ja tanka s parama i da mogu da igram pored njega dok svira, pa da budemo atrakcija.

Inače, ovo na fotografiji nije bela mečka, već crna mačka u dvorištu igraonice u kojoj je Jevgenij radio od kad im je policija zabranila da sviraju na ulici.

Koliko se sećam, te igraonice i kafići po imenu time caffe imaju mnogo prostorija – za igrice, bilijar, prostor za rođendane, i slično, i plaća se vreme koje se provede tamo, a onda imaju besplatno da popiju ili pojedu.

Pošto je Jevgenijeva koleginica nešto ispalila i nije se pojavljivala na poslu, on je morao da je menja, i to je poremetilo naše planove za izlete po okolini i posetu babi i dedi u nekom susednom selu, pa sam ja samo prespavala u toj igraonici prve noći jer sam sletela iz Astane u ponoć i sutradan sam krenula u potragu za hostelom.

Jevgenij je još danima posle toga danonoćno radio i spavao u toj igraonici jer se koleginica više nikad nije pojavila, a i štedeo je novac da posle ode u Gruziju i Jermeniju.

Ja sam ga ponekad obilazila, jer sam u Almatiju sasvim slučajno u toj prvoj turi ostala više od dve nedelje, pošto mi se situacija sa vizom za Uzbekistan malo iskomplikovala, ponekad samo da bih pozajmila njegov lap top i sređivala dokumentaciju za vizu za Uzbekistan i Kirgistan, a u nekoliko navrata je tu bilo njegovo društvo, pa smo se svi družili dok on radi.

Izašli smo u grad nekoliko puta.

Uvek me je ispitivao kako se šta na srpskom kaže, jer je analizirao sličnosti i razlike slovenskih jezika – znao je i češki, pošto je u Pragu studirao.

Prvi dan u Almatiju mogao bi se opisati ovako:

Scena prva:

Radnja filma počinje kod Jevgenija u igraonici u kojoj sam prespavala na kauču i provela ceo dan sa dečurlijom koja slavi rođendan i jure se na sva tri sprata.

Scena druga:

Kada smo shvatili da nema ništa od posete babuški i deduški i da neću videti kako izgleda njihova dača jer se njegova koleginica nije ni javila, ni pojavila, potražila sam hostel na internetu.

Scena treća:

Rešim ja da rezervišem najjeftiniji hostel u gradu (u stvari, postoji jedan iz istog lanca koji je 2e noć, ali imaju samo muške spavaonice).

Ovaj moj hostel je 3e noć, jer je scena treća.

Bio je još jedan za koji je Jevgenij rekao da je jednom prilikom bio tamo, vodio neke drugarice koje su rezervisale smeštaj, i da su ljudi sedeli na stepenicama i po hodnicima i kao zombiji gledali u svoje telefone, nisu hteli da se pomere da ovi prođu i bila je skroz čudna atmosfera.

Zato sam se odlučila za ovaj drugi.

Inače, već sam pomenula da u Kazahstanu po hostelima nisam sretala putnike, najčešće su to bili ,,stanari hostela”, odnosno ljudi koji studiraju ili rade, i ne mogu da priušte da plate stan, pa stanuju tu, eventualno ljude iz drugih delova države koji putuju po Kazahstanu i silno se čude što sam i ja tu.

Scena četvrta:

Krenula sa torbama (odjednom ih imam četiri, ne znam na koju foru, možda zato što je četvrta scena u pitanju) i pokušala da se setim šta mi je J. rekao da radim kod tih nadvožnjaka i podvožnjaka da bih stigla do ulice po neobičnom imenu Tole Bi i uhvatila bus do grada.

Kasnije sam shvatila da Tole Bi uopšte nije neobičan naziv za ulicu, kakvih sve ima.

Naravno, promašila sam i otišla ispod nadvožnjaka umesto da sam se popela nekim putem koji mi je delovao da nema smisla, i pešačila dobrih sat vremena, tj. ćopkala, jer mi se u međuvremenu nadulo koleno (moja večita boljka) i onda tek uhvatila bus, išla četiri stanice – nagađate već zašto (da, zato što je scena četvrta!), izašla i nastavila pešaka još h vremena.

Hodam i preznojavam se opet, natovarena torbama na sve četiri strane sveta (jer je scena četvrta) -ranac na leđima, drugi mali ranac napred, platnena torba na levom ramenu, druga na desnom.

Kao neka Magarica.

Možda da pratim ovaj znak?

Scena peta:

Ćopkam tako na 40 stepeni, bacam pogled s vremena na vreme na planine koje grle grad, na njihove snežne vrhove. Gledaju me hladno, s visine.

Podsmevaju mi se jer se znojim, zovu me na grudvanje.

,,Dolazim čim se smestim u hostel”, kažem im.

Kako ću od sutra da se pentram sa ovim kapacitetom pluća, ovim kilogramima i ovim bangavim nogama?!

Al’ otompotom. Sad treba stići do hostela.

Pomalo me boli i peta, jer je scena peta.

Scena šesta:

Usput moram cele blokove da zaobilazim jer su podzemni prolazi razrušeni i zagrađeni, a nema pešačkih prelaza i automobili jure bez pardona…sve ulice raskopane, smeće svuda, hrpe i hrpe smeća!

U Astani nisam videla jedan pikavac na ulici za četiri dana, a ovde na nekoliko mesta moram da preskačem usnule beskućnike (ili samo pijane ljude koji nisu mogli da dočekaju da stignu kući koliko im se spava, pa su se opružili na sred ulice da dremnu, sa sve papučama i stvarima koje leže razbacane oko njih).

Policija juri i zaustavlja vozila tako što ih doziva preko megafona, pa im otvara gepek i pretresa, hitna pomoć juri tamo vamo, vatrogasci – svi su tu!

Shvatam da mi je mali ranac skroz raskopčan i ne znam da li se sam otvorio ili je neko hteo da virne, ali u svakom slučaju sve bitne stvari su mi na dohvat ruke.

Ne osećam se nebezbedno, naprotiv, svako gleda svoja posla, ali je prilično sve dinamično i neuređeno u odnosu na praznu prestonicu.

Autobus pomalo smrducka i šipka je lepljiva.

Zbog svega toga se osećam kao kod kuće.

Foto: Nisam u Parizu, a nisam ni blizu.

Pada mrak.

Na razrovanim ulicama pažnju mi privlače svetleće reklame koje su u potpunom kontrastu u odnosu na pesak i šut i rupe.

COSMETIQUE.

Mala napomena:

Naravno, kasnije ću prihvatiti ovaj grad i zavoleti ga u celini, sa delovima lepim i delovima razrovanim i nereprezentativnim, ovo je samo tekst koji sam napisala tog prvog dana pod utiskom svega što sledi do 21. scene i nakon sletanja iz Astane, kaćiperke koja svojim ekscentričnim građevinama i besprekornom čistoćom i ulickanošću želi da privuče pažnju.

U Almatiju se na ulicama vidi život, za razliku od Astane (novog dela) gde su poslovne zgradurine i čuda, a normalnu, malu prodavnicu ne možeš da nađeš, da od nekog čiče kupiš vodu i kikiriki, već moraš do prvog tržnog centra u okviru kog se nalaze mini, hiper i ultra mega giga marketi.

Scena sedma, zlatni hotel:

Konačno nalazim hostel.

Recepcija deluje fino, sva u nekom zlatu.

Recepcionarka takođe.

Obraćam se optimistično na engleskom, ona me gleda kao da pričam na sulavesiju.

Neki dečko mi kaže da je to hotel, a hostel je u podrumu.

(ovo na fotografiji je džamija, nije zlatni hotel, da ne mislite da sam promašila)

Scena osma, podrum:

(ovo na fotografiji je rupa, nije podrum, da ne mislite da sam pogrešila)

Rošavi recepcionar u polumračnom hostelu prepunom ljudi koji izgledaju kao da odavno nisu videli svetlo dana kaže da pomalo govori engleski, a zatim dugo, dugo pokušava da nađe moju rezervaciju.

Kažem da sam možda omašila datum, jer mi se to desilo u Jerusalimu i jedva smo provalili u čemu je problem kad me nije bilo na spisku za taj dan.

On ne kaže ništa, a ne deluje ni kao da razume na kom jeziku govorim. Traži da mu izdiktiram broj telefona. Diktiram cifru po cifru, on piše li piše, deluje mi kao da je ispisao mnogo više od onoga što sam mu rekla.

Tražim da proverim, vidim da je ispisao silne neke brojeve koji nemaju veze sa mojim telefonom. Pišem svoj broj, srpski i kazahstanski.

Kaže da će, umesto šestokrevetne, da me odvede u osmokrevetnu sobu (jer je scena osma)

Scena deveta:

Daje mi da biram između tri kreveta, sve gornji, koje mrzim, ali se donji uvek razgrabe.

Biram jedan.

Soba je u haosu, stvari su svuda po štrokavom podu, rušim flaše u prolazu, nemam ni gde da stavim torbe.

Scena deseta:

Pokušavam da nahvatam wifi da se čujem sa nekim likom iz Kolumbije da se nađemo i dogovorimo za izlet po okolini.

Nema wifi-ja.

Čujem da recepcionar kaže zombijima da nema jer je previše njih nakačeno, ali oni i dalje nepomično sede i tupavo bulje u svoje pametne telefone.

Scena jedanaesta:

Pokušavam da provalim gde je kupatilo da operem ruke od autobusa koji je baš bazdio i bežim odatle da nađem neki restoran.

U tom trenutku nestaje struja.
Svi se ponašaju kao da se ništa nije desilo. Kao da se uvek dešava, pa im je normalno. Pomislih da se možda tripujem. Umor me stigao, kanda.

Scena dvanaesta:

Kupujem kokišku ispred hostela i pokušavam da nađem mesto da sednem i predahnem.

Pretražujem parking i nađem jedno zgodno mesto.

Scena trinaesta:

Sedam na to prljavo mesto, automobili se uz škripu guma zaleću na put, neki lik iza mene se toliko glasno svađa sa nekim preko telefona da se trzam svaki čas, a ispred mene se odjednom stvorio neki dečko koji povraća, a drugi ga poliva vodom.

Nije baš neko mesto za predah, moram priznati.

Ova patika na fotografiji nema nikakve veze sa tim, ali nemam nikakve fotografije iz tog groznog hostela i sa tog parkinga da priložim uz priču.

Scena četrnaesta:

Vraćam se u hostel da ostavim vodu.

Neka devojka ne baš prijatne spoljašnjosti i očigledno veoma neprijatne unutrašnjosti mi kaže da ne mogu da spavam tu, ili bar mislim da mi je to kazala na kazaškom.

OK, prebaciću se na ovaj drugi.

Ne može, kaže njena isto tako neprijatna drugarica.

Odlazim do trećeg. Tamo su nabacale neku šugavu ćebad i jorgane i jastuke, ali nemam gde da ih sklonim jer svega ima previše, sve neki viškovi koje su tu nabacali.

Zovem recepcionara da mi to skloni.

Sve se to dešava u mraku jer i dalje nema struje, osvetljavamo telefonom.

Scena petnaesta:

Krećem u potragu za restoranom jer nisam jela ništa od griza koji mi je drug Jevgenij spremio za doručak.

Ništa.

I opet iste razrovane ulice i zaobilaženje.

I skrenem da probam prema nekoj aveniji koju vidim na mapi, računam, možda je tamo kulturiška.

Scena šesnaesta:

Boli me koleno. Ćopkam. Umorna sam. NIŠTA.

Scena sedamnaesta:

Nailazim na ženu i devojčicu.

Devojčica poskoči, vrisne i preskoči nešto.

Kako sam prišla, vidim bubu neku veliku, braonkastu.

Hehe, plaši se bube, pomislih.

U sledećem trenutku tik ispred mene protrčava veliki, strašni pacov, moja fobija najveća na svetu!

Kao učitelj iz Ninža Kornjača da je iz jedne od tih rupa izleteo!

Scena osamnaesta:

Skrenem.

Scena devetnaesta:

I dalje hodam, sad već obazrivo da ne bih naletela na pacova. Zaboravila sam da oni uopšte postoje forgadsejks.

Scena dvadeseta:

Bacim pogled da vidim da li sam dovoljno pobegla iz tog kraja, kucam adresu hostela na mapi da vidim koliko sam daleko i, kao u svakoj noćnoj mori, shvatim da sam se vratila na tačno to mesto, samo sa zadnje strane!!!

Na samo par koraka od hostela! 😥😭😓😆

Scena dosadila-si-više-i-Bogu-i-narodu-sa-tim-brojkama:

Gledam u ovu rupu na slici i pomišljam da je možda ipak dobro što sam blizu hostela jer ću samo da odem i pokupim stvari i smestim se ovde, jer ono tamo veća rupa od ove ovde! 🤣

Odjednom, kao neka fatamorgana, kao oaza u sred pustinje po kojoj trče pustinjski pacovi…

ispred mene se stvori preslatki

– GRUZIJSKI RESTORAN!

Tu sam ostala ostatak večeri, razvlačila večeru i vino dokle god me nisu zamolili da napustim objekat jer je ponoć i zatvaraju.

Onda sam se vratila u onu jezivu jazbinu, da prespavam, pa da ujutru bežim i nađem hostel u kome je dozvoljeno pecanje u wc šolji.

Kakav je to hotel u kome žive zombiji i svaki čas nestaje struja, ćebad je šugava, konstrukcija kreveta se sve vreme klati i preti da se polomi i da padneš na osobu koja spava ispod tebe, pa ne smeš ni malo da se mrdneš u snu, da ne bi počelo da se ljulja i škripi, i još ne smeš da odeš na pecanje i odmoriš misli.

Ako treba, platiću noć i 4 evra, samo neka me puste da pecam u wc šolji… i ono na poslednjoj slici isto da radim, to ne znam ni šta je, ali deluje zanimljivo.

I čiča miča, gotova priča.

Šalim se, nije. Tek počinje 😉