🎂Astanin rođendan🎂

Ako vam se u prethodnim postovima učinilo da je Astana futuristički grad na drugoj planeti koji čeka Zemljane da stresu postapokaliptičnu prašinu sa sebe, spakuju kofere i nasele ga;

Ako ste se pitali gde su ovde ljudi, zar glavni grad ne bi trebalo da ima saobraćajne gužve, masu na ulicama koja juri svoje obaveze, reći ću vam:

Postoji nekoliko dana u toku godine kada svi Astanjani izađu na trgove, pevaju, igraju, pokazuju iskreno (ili pak lažno) divljenje i zadovoljstvo ekonomskim napretkom i prosperitetom zemlje.

To su dani kad se slavi u Astani.

Sasvim slučajno, moji prvi dani u Kazahstanu su se poklopili sa Astaninim građendanom, koji se – sasvim slučajno – poklapa sa predsednikovim rođendanom… 😉

Tog prvog jutra sam krenula da izvidim okolinu i pronađem menjačnicu.

Na hodniku mi se obratila žena od sinoć: ,,Imilja, u tibja denge?”, ili tako nekako.

Prethodne noći sam kasno stigla i nisam razmenila novac jer ništa nije radilo, pa sam rekla da ću platiti ujutru.

Htedoh da joj kažem da baš sad idem da razmenim pare. Kako li se kaže ,,sad” na ruskom?! Probala ,,vsaDA”, ,,vsod” i slične varijacije na temu, ali me očigledno ne razume.

Vodi me do recepcije.

Tu je još jedna žena, verovatno koleginica koja preuzima smenu.

Pruža mi telefon da na engleskom izgovorim svoju reč koju nikako da potrefim na ruskom:

Ja: Now

Prevodilac: Njet

Ja: NOW

Prevodilac: NJET

Ja: Njet NO, NOW

Prevodilac: NJET NJET NJET

Ja: (probam da izgovorim NAAAU, da ne zvuči kao NOU): NOW !

Prevodilac: NJET !

Ja: NOT ,,NO”! NOW !!!!

Prevodilac: NJET NJET ! NJET !

😆😆😆😆😆😆😆😆😆😆

Njenu prvobitnu zbunjenost mojim kategoričkim odbijanjem da platim 11 evra za tri noći ubrzo je smenilo odmahivanje rukom u znak mirenja sa činjenicom da smo samo izgubljene u prevodu.

p.s. Sada znam da se ,,sada” kaže сейчас 😉

Kada sam izašla na ulicu, shvatila sam da ne znam kako se kaže menjačnica.

Ničeg što bi ličilo na menjačnicu nije bilo- na svakom koraku sam viđala reklame za karaoke, stomatološke ordinacije (zapitah se da li to znači da Kazahstanci imaju dobre zube, ili loše, pa moraju stalno da ih leče ), svuda je pisalo Lombard (kasnije su mi rekli da je to neka vrsta zalagaonica), i, što je najčudnije, svuda sam viđala natpis: ET 🙂

Sve to, al’ menjačnice niđe.

Zaustavila neku devojku i nekako objasnila – tenge denge tenge denge dolari – i ona me je pomoću mape na telefonu vodila sigurno 10ak minuta i na kraju uvela u neku zgradu gde smo na prvom spratu naišle na neku kao banku, šta li je.

Konačno sam u rukama imala tenge, koje sam ostatak leta zvala tange.

Inače, menjačnica se ne kaže tenge denge tenge denge dolari, već обменный валют, to sam kasnije naučila.

U povratku sam kupila pecivo, pitala da li je kurica (da prostite)…bar mislim da se tako kaže piletina…ovaj čovek mi nešto napriča i ja reko’ Dobro, uzeću ovu.

Dođem u hostel, krenem da zagrizem deo koji je delovao najhrskavije, kad ono

– surpriiiiise –

– zubi mi se zakucaše u kosku!!!

Ladno su ubacili batak u pecivo!

I odmah mi je bilo jasno zašto ima toliko stomatoloških ordinacija! 🤣

Kupila sam sim karticu u prodavnici ispred hostela.

Tu se našao dečko koga sam viđala usput u hostelu i pomogao mi da izaberem (čini mi se da je čak i insistirao da plati karticu, a ja dopunu), a onda se, iako je žurio na posao, sigurno više od pola sata ispred prodavnice mučio da sredi podešavanja na mom telefonu, jer je to bio neki telefon koji dugo nisam koristila.

U mom hostelu su bili sve sami Kazahstanci iz drugih delova zemlje

(osim mene i Davida iz Španije, ali je on bio prehlađen, pa je slabo izlazio iz sobe).

Ovaj dečko je jedini znao engleski.

Pita me (za Davida) ko je taj lik sa kojim sam pričala u kuhinji, da li putujemo zajedno.

Kažem da sam ga tek upoznala, znam samo da je iz Španije.

Ovaj na to kaže:

,,Aaaa, znači postoje dva stranca u hostelu!

Šta se to dešava, je l’ turizam počeo da cveta?!

Ja sam u životu sreo samo troje turista!”

Ne znam da li je u to troje računao i nas dvoje 😁

Bio je to nulti dan festivala. Lutajući starim delom grada u potrazi za novim, prešla sam reku i naišla na ovu manifestaciju:

Već sam pomenula da su žene u Kazahstanu najlepše koje sam videla na putovanjima, i evo, vidite!

Nisam baš sigurna šta predstavlja ova priredba, čini mi se da se održavala ispred nekog centra za kulturu i/ili sport i imam utisak da su u publici bili samo rodbina i prijatelji ( i ja).

Prava fešta je počela tek sutradan, 6.jula, i trajala nekoliko dana.

Za pripremu jubilarnog rođendana je, kako sam kasnije pročitala, potrošeno 55 miliona dolara.

Tih dana sam posetila i Muzej vojne istorije Kazahstana (Military History Museum).

Ulaz je bio slobodan, a takođe je na raspolaganju bio i besplatni vodič koji na engleskom daje objašnjenja.

Muzej ima impozantan broj eksponata (od kojih su mnogi unikati) koji prikazuju razdoblja od Kamenog doba, preko perioda Džingis Kanovih osvajanja i Zlatne horde, Drugog svetskog rata, raketnog i svemirskog programa SSSR-a, pa sve do modernog doba i predsednika Nazerbajeva.

U skoro svakom muzeju u Kazahstanu koji sam posetila (bila sam u 7-8), postoji odeljak posvećen njemu.

Glavna manifestacija povodom dvadesetog rođendana glavnog grada bio je muzički festival The Spirit of Astana, koji je je trajao od 6. do 8. jula i na kome je nastupilo preko dvadeset bendova iz celog sveta – iz Irana, Japana, Turske Irske, Mongolije, Senegala, Perua, Gruzije, Litvanije, a nastupao je i bend po imenu Kerekeš iz Mađarske, čije sam članove upoznala na aerodromu u Budimpešti, dok smo zajedno kasnili na avion.

Na internetu nema mnogo informacija o ovome, ali sam nekako zaključila da je The Spirit of Astana deo većeg međunarodnog etno festivala The Spirit of Tengri, koji se održava u Almatiju.

Ovo je moj pokušaj da sklepam deliće snimaka i dočaram atmosferu (ubedljivo omiljeni lik mi je čika sa 10og minuta snimka -kad god sam tužna, pustim taj deo i odmah se ozarim, glava kreće da se klima, a noge da cupkaju 🙂 ) :

Ako ste kojim slučajem pogledali ceo snimak, shvatili ste da je na mene najjači utisak ostavio bend sa grlenim pevanjem i muzikom koja liči na mongolsku, te se provlače kroz ceo moj rezime festivala.

Zovu se Khoomei Beat i dolaze iz Tuve, republike koja pripada Rusiji, na granici sa Mongolijom.

Evo, pogledajte, zar nisu super?!

Odmah zamišljam kako jašem konja kroz nepregledne stepe… doduše, moje se jahanje kasnije u Kirgistanu neslavno završilo – o tome će biti reči u epizodi ,,Tri dana jahanja” 😉

Kerekeši su nastupali na kraju i njih nisam ni čula, jer sam žurila na let za Almati.

Ovih dana sam ih potražila da čujem kako uopšte zvuče i videla da su sledeće, 2019. godine, ponovo došli u Kazahstan i nastupali na The Spirit of Tengri u Almatiju.

Uopšte nije bilo ,,planirano” da letim za Almati, ali pošto ništa nisam ni planirala i ostavila kupovinu vozne karte danas-za-sutra, one su se rasprodale za naredni period, pa sam morala da kupim avionsku kartu za oko 5Oe.

Air Astana ima letove nekoliko puta u toku dana na relaciji Astana-Almati i time povezuje bivšu i sadašnju prestonicu.

Vozne karte za treću klasu (moj omiljeni platzkart) znaju da budu jako jeftine ako se na vreme kupe – oko 7 e, na primer, što je za tu razdaljinu od oko 1000 km stvarno povoljno.

Postoji brži voz i sporiji.

Sporim sam se, nakon skoro dva meseca, vratila iz Almatija.

Putovala sam 27 sati.

To me je podsetilo na leto 2012. godine, kada sam takvim vozovima išla kroz Rusiju i Ukrajinu, upoznavala ljude, delila sa njima obroke i priče, ali sam ovog puta bila toliko umorna od bauljanja šorom šajke, da sam ceo put prespavala.