About E.T.

Ja sam Emilija Tođeraš i ja sam zavisnik od putovanja.
Eto, rekla sam.

Putujem i kad nemam za ‘leba. Uglavnom i nemam za ‘leba jer putujem, iako se to po mom izgledu ne bi reklo. Izgledam prilično veknasto 
Moja je prognoza večita simbioza dugovanja i putovanja, ili što bi reko Predrag Živković, u narodu poznatiji kao Tozovac: ,,Siroma’ sam, al’ volim da živim.”

Tokom cele godine, put mi je ili u glavi, ili pod nogama.

U slobodno vreme radim u školi kao nastavnik engleskog jezika. Putujem do škole. Ponekad je i to putovanje koje me inspiriše da pišem.

Sad se već po treći put pitam koliko puta sam pomenula reč put i reči koje za koren imaju put. (tačan odgovor je: 7 puta, ako ne računamo ovu poslednju rečenicu)

Večeras sam mami saopštila da sutra opet negde idem, posle 10ak dana od poslednjeg putovanja, na šta je ona podigla obe ruke u vis i uzviknula:
,,Šta sam ja to rodila!!?”
Htela sam da joj kažem da ima i gorih zavisnika i zavisnosti i da je dobro prošla, ali sam joj umesto toga pokazala snimak etno festivala u Bugarskoj na kome se svi maskiraju i vežu ogromna zvona oko struka, pa skaču da rasteraju zle sile. Nije baš bila oduševljena.

Mama moje nekadašnje cimerke je jednom prilikom rekla: ,,Ona nigde ne izlazi iz stana, a kad izađe, onda ode u Tunguziju.” Mislim da je to dobar opis, iako me je žena videla jednom u životu. Ne mogu baš da kažem da volim to kod sebe.

Volim da slikam. Mrzim što to skoro nikad ne radim.

Volim da pišem. Mrzim što nikako da počnem.

Volim da pevam na 15ak stranih jezika. Mrzim što mi glas nije neki.

Volim da čitam. Mrzim da se pravdam nepročitanim knjigama kada me molećivo gledaju sa polica, da im govorim da nemam vremena ili koncentracije.

Volim da gledam filmove. Mrzim što moja lista za gledanje na IMDb-u trenutno ima obeleženih tačno 3.999 filmova koje bi, jelte, trebalo uskoro (ili bar za života) da pogledam, i samim tim kao da nisam ništa ni obeležila- kao kad studenti podvlače fluorescentnim markerom najbitnije iz gradiva, pa onda podvuku sve rečenice u knjizi.

Mrzim svoju lošu memoriju i štrokav mozak, pa mi ni ne vredi da sve to gledam i čitam, jer ću odmah zaboraviti.
Volim putovanja, ljude, situacije, scene iz filmova, impresije koje se čak i u moju memoriju urežu, kao tetovaže u filmu Memento.
Volim, pak, što je život kratak, pa ne stignemo sve. Volim što smo smrtni. Memento mori.
Volim i to što, s druge strane, život nekad deluje kao večnost, kao da smo mnogo toga i kao da ćemo još mnogo toga. Biti. Videti. Raditi. Iskusiti.

Volela bih da naučim da sviram instrument po imenu koncertina. Liči na malu harmoniku i nema je kod nas, a Amazon ne šalje poštom jer može da se ošteti.
Mrzim što bih, kad bih najzad uspela da je nabavim, odjednom poželela da naučim da sviram bubnjeve ili trubu.

Inače, upravo sam pročitala da je Tozovac dobio nadimak po ocu Svetozaru-Tozi, čuvenom harmonikašu, koga su Nemci streljali, pa je mali Tozovac nasledio harmoniku od njega i tako počeo da zarađuje za ‘leba svirajući na svadbama kada je imao samo 10 godina. Pored harmonike, ubrzo je naučio da svira bubnjeve i trubu.
Mene je tata upisao na časove harmonike kada sam imala 10 godina, ali sam ubrzo odustala, jer nisam želela da sviram na svadbama. Sada mrzim onog malog mrguda koji je rešio da odustane i ovog sad velikog što večito misli da je za nešto kasno. Odrasla, kompromisna ja sad tvrdi da sviranje na svadbama ne bi bilo loše ako time zaradiš za ‘leba, a za dušu posle možeš Ameliju Pulen i Astora Pjacolu kol’ko ‘oćeš.

Volim da skrećem sa puta. Mrzim kada je poznata maršruta.

Volim da skrećem sa teme.

Da li ste znali da je Tozovac juče (22. janura) napunio 83 godine, a na svoj 80. rođendan se oženio ženom koja se zove Emilija? Nisam ni ja.
Vole se, kažu, 35 godina.
A pre toga je pevao: ”Imao sam devet žena/ sve ih uze Bog/ ja ostadoh jadan sam/ za života svog // Prva mi je, pijanica /skočila pod voz/ a drugu mi ljubomora /ubila na skroz / treću mi je, na livadi/ udario grom/ a četvrtu, u Moravi/ progutao som/ peta mi je naletela / na gradski tramvaj/ a šestu, braćo mila /odneo belaj / sedma mi se otrovala/ zbog drugara mog/ a osmu mi u krevetu/ udario šlog/ Deveta mi dobra bila/kao dobar dan/od sreće se obesila
pa ja osta sam…..
I onda je sreo moju imenjakinju. Eto, nikad nije kasno.

Da se vratimo na moje predstavljenje:

Kao i Tozovac, vodolija sam u horoskopu. Roda me je donela 31. januara daleke 1982. godine i bacila u naručje istoj onoj gorepomenutoj mami koja sad, posle 37 godina, i dalje diže ruke u vis i pita se šta je to rodila.
Istog datuma su neke druge rode donele/neke druge mame rodile (da li rode i glagol roditi imaju neke veze?! Ptica je dobila to ime zato što ona donosi dete koje se rodilo?!)… Rode su donele jednog pankera i jednog kompozitora. Znate ko su oni? Naravno da ne znate. Što biste znali ko je sve rođen 31. januara, osim ako niste i vi, ili ako niste neki frik.
Tačan odgovor je: Džoni Roten i Franc Šubert.
Mogla bih sad i o njima, ali je narodnjak već zauzeo celu rubriku About.

Obećavam da više neću o njemu. Zaboraviću sve što sam večeras pročitala i trudiću se da ga više ne citiram. Čak ni ako ikada budem išla Lajkovačkom prugom, ako ikada bude prazna čaša na mom stolu…. čak ni ako ikada bude jesen u mom sokaku, čak ni ako se desi da čiča peče rakiju, čak ni ako nekome želim da kažem Carpe diem i da uzme sve što mu život pruža, jer danas si cvet, a sutra uveelaaaa ruuužaaaaa

Ja sam Emilija Tođeraš i ja sam insomničar.
Preko dana mi je mozak baka sa hodalicom na pešačkom prelazu . . . … . –
Kad padne mrak, kreću da se pale šarene šizo lampe i lampice u luna parku i iz nepoznatog pravca kreće da gruva i tutnji vozić:
Dalakovac, Markovac, Mala Krsna, Lajkovac,
Čaje! Šuje! Ajde! hopaaaaa
Boom, boom, boom, boom, boom

Ja sam Emilija Tođeraš i vrlo sam smotana.
Skoro svakodnevno upadam u blesave situacije i komplikacije- za to je uglavnom krivac moje neodgovornost, i to što ne volim da planiram ili zato što sve odlažem do u nedogled.
Spolja žena, unutra derle. Spolja profi solo putnik, iznutra smotulj što po svetu sam baulja 

Zbog svega navedenog, ne mogu da obećam obilje korisnih informacija na ovom mom tzv. blogu; sigurna sam da neću biti koncizna i konkretno izlagati po stavkama šta i gde i kako obići. Volim da se prepustim da me put vodi bez mnogo istraživanja i priprema, da upoznajem ljude i da sa njima provodim vreme dok nam se putevi ne raziđu, a isto tako uživam i da budem sama. Kad se vratim zaboravim cene i brojeve autobusa i linije metroa, a i to su svakako stvari koje se menjaju i za koje bi morale redovno da se pišu izmene i dopune, a ja nisam taj čovek. Svaka čast ljudima koji to jesu, kapa dole!

-Ako ti sve ovo deluje obećavajuće- to da ne mogu ništa korisno da obećam, ali da obećavam da ću se truditi da ne citiram Tozovca;

-Ako želiš ponekad da vidiš neku sliku, čuješ anegdotu ili priču iz pasoša (ili van pasoša);

-Ako misliš da ti ne treba turistički Vodič, već Vođa puta sličan onom kog je opisao Radoje Domanović;

-Ako želiš da saznaš kako izgleda lutati satima u sred noći Saharom u potrazi za izgubljenom papučom i shvatiti da se, naravno, vrtiš u krug;

-Ako želiš da pročitaš kako su Islanđani 2014. godine saznali za raspad Jugoslavije;

-Ako želiš da čitaš o tome kako je kad te deportuju iz Kazakstana;

-Ako želiš da čuješ šta sve NE treba raditi pred put ili na putu;

-Ako želiš da budeš I TI na putu

Na pravom si putu 

SAMO STISNI BIJELO DUGMEI PRATI ME!

E, da. Volim kamilicu.

🌼 🌼 🌼 🍵

A voli i ona mene!

🙂 😘🐫