Butakovka, vodopad koga nema

Spoiler alert: Nikakav vodopad nećete ovde videti!

Lutala sam šumama i gorama punih šest sati tog dana i nisam ga našla.

A da vam pravo kažem – nikad, ni dan danas nisam ukucala na guglu da vidim kako taj vodopad uopšte izgleda i šta sam propustila.

Ovo je jedna od onih priča gde je bitno putovanje, a ne cilj. Prema tome, ako ste ovde samo zbog vodopada, možete slobodno da prestanete sa čitanjem…

Dobro, de, evo…samo za vas ću zamoliti google da vam pokaže da virnete, ali ja neću ni pogledati.

Google sve ume da pronađe.

Obiđite vodopad, malo se osvežite hladnom vodom ako treba, pa se vratite.

Čekam vas ovde da idemo u šumu.

Kada sam stigla u Almati, dobila sam poruku preko couchsurfinga od Džona iz Kolumbije, koji je predložio da odemo na pivo i dogovorimo se za neki izlet po okolini.

Te večeri nam se pridružila i devojka iz Holandije i dogovorili smo se da sutradan idemo na laganije pešačenje do vodopada Butakovka.

Tako je bar na tom sajtu pisalo – težina staze – easy– 2 h u jednom pravcu.

Super, pomislih, taman za zagrevanje, jer me je tek čekao Tjen Šan u Kirgistanu.

Oni su, za razliku od mene, bili u punoj kondiciji – oboje planinare, on je u Almati došao iz Kirgistana gde se penjao na najviše vrhove, ona je isto sišla s neke planine.

Osim toga, ne sećam se tačno brojki, ali onako odokativno, imali su dvadesetak godina (i isto toliko kilograma) manje od mene.

Ovo sve navodim kao pokušaj da se opravdam za ono što je usledilo:

Najpre smo se moji (kasnije će se ispostaviti, nesuđeni) saputnici i ja našli u gradu i autobusom otišli do sportskog kompleksa Medeu.

U okviru ovog kompleksa, na 1.691 mnv, nalazi se i još jedan od projekata iz vremena Sovjetskog Saveza koji oslikava tadašnju ambicioznu težnju ka superlativima – NAJVIŠE KLIZALIŠTE NA SVETU.

Površina leda zauzima 10,5 hiljada m² i tu se održavaju razna takmičenja, a neki za ovo mesto kažu da je fabrika rekorda, jer je, od otvaranja 1951. godine, oboreno preko 200 rekorda u brzom klizanju i drugim sportovima, navodno zahvaljujući visini na kojoj se nalazi klizalište i specifičnoj proizvodnji i održavanju veštačkog leda.

Ništa od toga ja tad nisam videla, nemam čak nijednu fotografiju, jer su saputnici žurili da na sve ove rekorde dodaju svoj – u brzinskom pešačenju do vodopada Butakovka!

Zato ovde ubacujem rendom fotku sa interneta, čisto ‘nako, da stvorite sliku:

Krenusmo uzbrdo asfaltiranim putem koji je išao od klizališta, a zatim puteljkom, odakle je trebalo da skrenemo na stazicu koja vodi u šumicu i do vodopada.

Međutim, oni su se brzo kretali, a moja pluća su već tu počela da zapomažu, i prvom prilikom kad su seli da me sačekaju – posle bukvalno tristotinak metara koje smo uzbrdo prepešačili ,,zajedno”, odnosno oni napred, ja dahćući za njima – rekoh im da idu bez mene, da će meni više prijati da idem svojim tempom.

Ovo su jedine fotografije koje imam pre nego što smo se rastali (prva je kako sam ih ja zamišljala, druga kako su stvarno izgledali):

• 

• 

I tako smo se razdvojili.

Moja je orijentacija, inače, na vrlo nezavidnom nivou (spacijalna inteligencija = 0).

Jes da sama bauljam po nepoznatim gradovima i selima i eto, šumama, ali ko zna koliko lutam pre nego što nađem to što tražim (ako uopšte nešto i tražim – nekad je lepo lutati bez cilja, i u tome najviše uživam kad sam sama, jer bi se inače moralo objašnjavati zašto sad baš hoćeš tu da skreneš, staneš, vratiš se…)

U početku naiđoh na poljane, sa kravama što pasu, konjima i ždrepčićima:

A onda smo ostali samo E.T. i ja:

• 

• 

Prvih par sati sam razgovarala sama sa sobom, a zatim sam, kad sam zašla u šumu, sa (zamišljenim) međedom pričala na (izmišljenom) ruskom.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Ali gde da nađem kamilu?! A i šta će mi. Imam krave, valjda će da se smiluju i daju mi malo mleka…

A zaklon? Povući ću se u sebe.

Ova blesava ilustracija preuzeta je sa fb stranice zanimljivog imena Had a dream I was Bear Grylls, woke up inside a camel.

Haha, vidite – ima i WELCOME otirač za noge! 😂

Nakon što sam se spustila niz poslednje brdo i otpevala nekoliko besmislenih pesmica, začula sam da u daljini nešto žubori – potok? reka?

Možda ipak nisam toliko izgubljena.

Ako ništa, bar neću morati da cedim želudac životinjke…

Pratila sam tok rečice i posle nekog vremena počeli su da se pojavljuju prvi znaci civilizacije – mostići, ogradice i, na moju ogromnu radost – jurte!

• 

• 

• 

• 

*Za slučaj da ne znate, jurte su šatori koji su karakteristični za centralnoazijske stepe i u njima žive nomadi.

U Mongoliji je uobičajen naziv ger.

Kasnije ću u Kirgistanu provesti nekoliko dana u jurti, ali ovo su bile prve koje sam videla od kad sam stigla u Kazahstan, i baš sam bila srećna. ❤️

Neke, koje sam izbliza osmotrila, bile su prazne (kao da vlasnici trenutno nisu bili ,,kod kuće”), dok su se ispred nekih deca jurila, jahala konje i gola kupala u koritima.

Kakva lepota!

Kakva sloboda.

• 

• 

• 

Ovde sam već počela da zamišljam kazašku verziju Zlatokose i tri medveda:

Mama bear: ,,Neko je kušao moju kašu!”

Baby bear: ,,Neko je sedeo na mojoj stolici i polomio je u paramparčad!”

Papa bear: ,,Neko je spavao u mojoj jurti i još uvek spava”

U tom trenutku sam se probudila i čula buku.

Nadamnom su se nadvile tri preteće figure koje su, iskeženih zuba, vikale na ruskom- nešto kao:

,,Kravo jedna debela, pojela si nam kašu i slomila stolicu, napusti našu jurtu. Marš iz naše bajke, čak nisi ni plavuša!!!”

Dadoh se u juriš iz jurte.

Bežeći od tri medveda, naleteh na Holanđanku, čije ime nikad nisam saznala, a odmah zatim i Džona, kome ime zvuči, priznaćete, vrlo nekolumbijski.

,,Vodopad je na pola sata odavde”, rekla je.

,,I nije ništa posebno.

Verovatno je malo presušio, pa nije nimalo impresivan.

Došli smo, malo se osvežili i krenuli nazad.

Idemo sad da nađemo selo, pa da odatle hvatamo bus do grada.”

Nisam ni imala želju da nastavim do ,,cilja”, meni je put dotle bio sasvim dovoljan.

I da nisam ostala sama u toj šumi, na tom svom prvom ,,brdarenju”, ne bi nastao ni ovaj prvi (i jedini) pokušaj vlogovanja koji me zabavi svaki put kad ga pogledam:

Kad već ispisah ceo post o vodopadu koji nisam videla, dodaću fotografiju kanjona koji je takođe bio u planu, ali ga nisam videla.

Ne znam odakle se ova fotka stvorila u mom telefonu, ali ostaviću je ovde:

Charyn Canyon

Najbliže kanjonu što sam videla u okolini Almatija je ovo nešto-na-putu-za-nešto i odatle imam dve, tri fotke, i na svakoj izgleda kao da piškim.

Okolina Almatija je prelepa – nacionalni parkovi, planine, jezera i to je ono što je zanimljivo putnicima koji dođu u ove krajeve, grad nije ništa posebno.

Ali da bi se posetile sve te prirodne lepote, potrebno je malo organizacije, pošto nema mnogo naseljenih mesta, pa samim tim ni puteva.

O nekim ,,ekskurzijama” i lepotama dalje od grada ću pisati drugom prilikom.

Do tad, ostajte mi zdravo i hvala na čitanju! 💞

BIJELO DUGME za SUBSCRIBE:

OVIM PUTEM SE IDE NAZAD U ALMATI

Ako, pak, želiš brzo do Astane, klikni na avion: